Bez krova nad glavom po ovoj hladnoći | Politika | DW | 06.02.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Bez krova nad glavom po ovoj hladnoći

Mnogi beskućnici suviše su ponosni da bi prihvatili pomoć, kao što su svratišta koja su upravo njima namenjena. S obzirom na veoma niske temperature u Nemačkoj, za njih neočekivani talas hladnoće može biti fatalan.

default

Beskućnici najugroženiji

„Ovde sam redovan gost“, kaže Volfgang i duboko uvlači dim iz cigarete koju je sam uvio. On je u prihvatilištu za beskućnike dobrotvorne organizacije Karitas u Bonu, pod imenom „City Station“: svetla prostorija u podrumu, drveni stolovi, drvene klupe, mali šank i televizor. Ali, najvažnije je grejanje, kaže Volfgang. „Bez ove prostorije, ne bih preživeo, uverava nas i navlači crnu kapu koju nosi i ovde, u zagrejanoj sobi.

Volfgang ima 71 godinu, već deset godina živi na ulicama Minhena, Frankfurta, Berlina i sada Bona. „Noć inače provodim u predsobljima banaka, u podzemnoj železnici ili u haustorima. Ali, na minus deset stepeni kao što je to bio slučaj prošle noći, ne može se preživeti. Smrzao bih se“, priča Volfgang. I zato svake večeri, on odlazi u zagrejanu prostoriju Karitasa sa svežnjem najnužnijih stvari u ruci. Zabrinuto miluje sedu bradu i pokazuje na klupu. „Ovo je sada moj krevet“. Nema dušeka, ni jastuka. Pa ipak, on je srećan. "Bunda koju ovde nosim moj je pokrivač,“ kaže Volfgang.

Beskućnici su posebno ugroženi

Procenjuje se da u Nemačkoj ima više od četvrt miliona beskućnika. Oko 20.000 ljudi stalno živi na ulici. Ti beskućnici su na ekstremno niskim temperaturama posebno ugroženi. Studen je pre nekoliko dana došla i do Nemačke, a od hladnoće je već umrlo nekoliko ljudi. Broj preminulih od zime u Evropi procenjuje se na 220. A i narednih dana biće ledeno, noću i ispod minus 20 stepeni.


Više organizacija za pružanje pomoći kao što je Karitas nude prihvatilišta: jednostavne tople prostorije ili šatore. Pristup je dozvoljen svima koji imaju ličnu kartu. Ali, postoje i komforniji centri u kojima može da se ostane duže od nekoliko noći. Takva je „Kuća Sebastijan“ - Udruženja za pomoć ugroženima.

Samo sa dozvolom

Tu noći Marsel. Sa 18 godina on je jedan od najmlađih beskućnika u Bonu - kojih je ukupno pedesetak. „Za ovaj dom potrebna je dozvola, kaže Masel. A ona se dobija u Socijalnoj službi grada. Nije teško dobiti je, kaže Marsel i dodaje: “Pre nekoliko dana izgubio sam stan. Plašio sam se ulice. Sada, na ovako niskim temperaturama mogu da biram: da se smrznem na ulici ili da idem u dom za beskućnike."

Zašto mnogi beskućnici ne žele u dom, pitamo. „Zbog strogih pravila: zabranjen je alkohol, droge“, kaže Marsel. Ko to prekrši, odmah mu se zabrani dolazak. Osim toga, mnogo se krade. Ovde žive mnogi koji imaju problema sa alkoholom i drogama. Stalno moram da računam sa time da ću biti pokraden. Gore je nego na ulici!

Droge i alkohol zabranjeni

Ali, postoji još jedan razlog, to je ponos. I mi beskućnici znamo za ponos. Jako mi je teško palo da molim za krevet u domu, priča Marsel.

O tome svedoče i mnoge organizacije za pružanje pomoći. U velikim gradovima kao što je Keln, organizovane su patrole pomagača koji noću, po ulicama, traže zaspale beskućnike, a i građani su pozvani da dojave, ako negde, napolju, otkriju zaspalog beskućnika.

Autori: Miriam Klausner / Mirjana Veljković
Odg. urednik: Jakov Leon