Bez Haškog suda se ne bi saznala istina o ratu

"Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije najgori je sud ako izuzmemo druge sudove, koji su još gori", u šali kaže Mirko Klarin, čija se agencija SENSE specijalizovala za praćenje haških procesa. "Tribunal nije perfektan, ali je najbolji koji imamo. Izvrsno odrađuje posao. Bez tih procesa do danas ne bi saznali istinu o zbivanjima tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije", kaže Klarin.

Pred Haškim trinulaom su ove sedmice nastavljena dva procesa. Počeo je proces Goranu Hadžiću i nastavljeno suđenje Radovanu Karadžiću. Hadžić je u julu 2011. uhapšen u Srbiji. Njegovo ime je bilo poslednje na listi najtraženijih osoba, osumnjičenih za ratne zločine. Hadžić je u periodu od februara 1992. do decembra 1993. bio predsednik Republike Srpske Krajine. Optužnica ga tereti za ubistva, progone i mučenja. Radovan Karadžić je u Hagu zbog optužbi za zločine počinjene od 1992. do 1995. u BiH. Sam je preuzeo svoju odbranu i tvrdi da nije krivac za genocid u Srebrenici.

"Svaki od ovih predmeta je važan", kaže novinar Mirko Klarin. Od 1993. je više od 60 osumnjičenih osuđeno za zločine koje su počinili. Još uvek se vodi 35 procesa, dok je bilo i 12 oslobađajućih presuda. Jedan od najpoznatijih procesa bilo je suđenje Slobodanu Miloševiću, koji je umro 2006. godine pre donošenja presude. Presudu nisu doživeli ni Slavko Dokmanović, Đorđe Dukić, Janko Bobetko i još nekoliko osumnjičenih.

Ali se u svakom procesu pročešljava dokumentacija, beleže se izjave svedoka i slažu kockice. "Veliki je uspeh što se Haški tribunal pokušao suočiti sa prošlošću i konfliktom u bivšoj Jugoslaviji", kaže Stefani Dafner, referent za međunarodno pravo pri organizaciji Amnesti (AI). "Pred sud nisu izvedeni samo Srbi, već i Hrvati i pripadnici drugih zaraćenih strana".

Samo prvi korak

Ali u AI smatraju da se ne može ostati samo pri kaznama koje je izrekao Haški sud i koje se kreću u rasponu od tri godine pa do doživotne robije. "To je samo prvi korak. Krivično gonjenje mora se nastaviti u svakoj zemlji ponaosob", pojašnjava Dafnerova. To se već radi, kaže novinar Klarin, koji je rođen u Hrvatskoj: "Pravni sistemi u Hrvatskoj, Srbiji i BiH su reformirani, tako da ove zemlje u međuvremenu i same procesuiraju osumnjičene za ratne zločine“. To je jako važno za žrtve, jer Haški tribunal ne može direktno da donese presudu o odšteti. U tom pogledu već su izvučene pouke kada je u pitanju stalni Međunarodni krivični sud, koji raspolaže fondom za odštetu žrtava, dodaje Dafnerova. Stalni Međunarodni krivični sud, takođe sa sedištem u Hagu, osnovan je 2002. kako bi se stvorila trajna pravna instanca za procesuiranje ratnih zločina.

Procesi za ratne zločine, koji se vode u zemljama bivše Jugoslavije, imaju još jednu prednost. Tamo vlada manji medijski interes, nego što je to slučaj u Hagu. Odsusutvo međunarodne kulise ograničava samoinsceniranje i predstave koje prave optuženi. Karadžić ne samo da smatra da nije kriv za zločine, već je u sudnici rekao: „Umesto što sto sam optužen trebalo bi da me nagradite. Učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da sprečim rat u BiH".

Ovakvi nastupi neće biti mogući još dugo. Krajem 2014. sud mora okončati svoj rad. Tada ističe mandat UN za rad Tribunala. Produžetak rada nije isključen, jer su suđenja Karadžiću i Mladiću veoma kompleksna. Osim toga, optuženi ih sami stalno odugovlače.

Autori: Julia Manke / Jasmina Roze
Odg. urednik: Jakov Leon