Beskućnici u Nemačkoj

Sve češće i glasnije se kritikuju socijalne reforme i takozvani Harz IV, kojima nisu postignuti zeljni ciljevi.

Prema poslednjim izveštajima zavoda za statistiku Nordrajn-Vestfalije, u ovoj republici trenutno živi preko 20 000 ljudi bez krova nad glavom. Ostaje otvoreno pitanje koliko ih je u drugim republika u kojima nema zvaničnih podataka. Statistika obuhvata samo one smeštene u ustanovama. Procenjuje se da je broj ljudi koji noćeva na ulicama i parkovima znatno veći.

Organizacija Karitas u Bonu već duži niz godina brine o socijalno ugroženim licima. Jedna od njenih ustanova je i takozvani „Siti Štacion“ ili „Gostiona“ za beskućnike.

U centu Bona, na nekih 500 metara od glavne železnicke stanice, nalazi se zgrada od mrko crvene cigle. Nadomak zgrade prolazim kroz lepo uređen park ispunjen ljudima. U njemu tmurna lica. Beskucnici. O tuđim problemima lakše se govori nego o sopstvenim. Tako i ovi ljudi nerado govore o sebi. Kenan, poreklom Rumun ipak pristaje da sa mnom razgovara.Svaki dan je isti. Ustaneš, ides napolje, dodješ, jedeš, spavaš. Ovde se svi okupe. Najviše ih ima oko 10 sati. Ili sedimo u parku ili u gostioni.

Gostionica je pomocna zgrada u kojoj se beskucnici okupljaju, jedu i razgovaraju. Na svim stolovima nalazi se po flasa piva.

Misljenje da su beskucnici uvek i alkoholicari ne deli upravnik ove ustanove Rajner Roden. No ipak je kod ove grupe ljudi alkohol prisutan u znatnoj meri. Ili je alkohol doveo u ovo nezavidno stanje, ili je situacija navela da se late alkohola. "Naravno da kada neko nema perspektivu u zivotu, da je onda velika verovatnoca da ce konzuimirati alkohol. Ali generalno ne mozemo da kazemo da su tu sve sami alkoholičari."

Prihvatliste “Siti Štacion” godisnje zbrine i do 1000 ljudi. Svakoga dana spremi se 60 porcija hrane. Pored toga beskucnicima su na raspolaganju kupatila, odeca ali i stručni saveti. "Siti Štacion je zastitni prostor za one koji su bez krova nad glavom, ali I za one koji zive na rubu drustva. Mnogi su tu jer se osecaju usamljeno pa traze kontakt sa drugima. Traze jedan deo doma."

Dugi hodnice zgrade odaju utisak kasarne. Sa obe strane hodnika nalaze se spavaonice sa po tri do cetiri metalna kreveta. Sobe su, na moje iznenadjenje, uredne i ciste. Upravnik Siti- Štaciona Roden objašnjava. "Mi imamo jednu grupu ljudi preko 40 gidina. To su ljudi koji su vec imali satan, suprugu I decu. Oni su tu jer su sticajem okolnosti sve izgubili. "

Izolacija i preterana individualnost su proizvod modernog drustva sa kojim se bori i Nemacka. Brz tempo zivota I strah od neuspeha su enormni. Ove cinjenice nisu zaobisle ni beskucnike. O njihovim problemima gotovo da se i ne govori. Kao da je rec o bolesti koja moze munjevitom brzinom da se prosiri. Na ulicama ih izbegavaju, gledajuci ih kao gubitnike, koji su vec zasluzili to sto su dobili. „ Nije jednostavno prositi. Svi te cudno gledaju. Kazu, bezi odavde. Neki i daju po nesto. To novca sto imam nije dovoljno. Svejedno. Ja pokusavam da pronađem posao.

Organizacija Karitas ima jos cetiri ustanove koje brinu o beskucnicima. Humanost, dakle, jos nije izcezla. No na kraju moje posete jedan prosedi covek dobaci: „Ovde mozemo da radimo i budemo koliko hocemo. Sve je u redu dok stizu pare.“ Pomalo sam zatecena. Ali eto jos jednog razloga da se zamislimo, da li je uvek sve tako, kako nama na prvi pogled izgleda!?