Beskrajno teška odluka
24. mart 2009.
Glava pognuta, čelo naborano, glas prigušen: Vidi se da joj je tema neugodna. „Bilo nam je beskrajno teško i bolno da donesemo odluku o sudelovanju u ratu", priseća se Uta Capf. Odrešita 67-godišnja poslanica iz nemačke Socijaldemokratske stranke ne predsedava bez razloga upravo parlamentarnom pododboru za pitanja razoružanja, kontrole naoružanja i neširenja oružja. No, ona ipak smatra da je vojna intervencija NATO protiv Jugoslavije, uprkos velikim materijalnim i ljudskim gubicima, bila neizbežna:„Danas sam, baš kao i onda, uverena da je postupak bio ispravan, da je ugasio požar kojim je bio zahvaćen ceo Balkan, koji bi destabilizirao čitavu regiju. Rezultat je opravdao sredstvo, jer se pomoglo mnogim jadnim ljudima koji su beskrajno patili pod represijom. Najgore je što je rat trajao strašno dugo i što nastalu štetu nije lako nadoknaditi preko Pakta stabilnosti i drugom vrstom podrške. Osim toga, društvu iz Miloševićeva doba treba vremena za demokratski preobražaj. Ono je i danas podeljeno, ali manje nego pre deset godina."
Zeleni glasali za sudelovanje u akciji
Vazdušnim napadima na vojne ciljeve NATO je, kako je tada saopšteno, hteo da onemogući režim Slobodana Miloševića u „daljim teškim i sistematskim povredama ljudskih prava" te da spreči humanitarnu katastrofu na Kosovu. Pre početka vazdušnih napada propala su sva svetska nastojanja da se sukob reši mirnim putem. Zbog toga su čak i inače strogo pacifistički nastrojeni Zeleni nakon žestoke debate i po cenu raskola među članstvom većinski glasali za sudelovanje Bundesvera u akciji. No, saznanje da se kao stranka na vlasti ne mogu načelno u celosti odreći monopola na primenu oružane sile ostavila je duboke ožiljke. Vinfrid Nahtvaj, dugogodišnji istaknuti član poslaničkog kluba stranke Zelenih u Bundestagu, svoj mir je pronašao u slojevitom pristupu problemu:
„Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije bio je loše i krajnje diskutabilno sredstvo. No, u tadašnjim okolnostima, nakon što su propuštene brojne prilike za izlazak iz konfliktne situacije, postojale su samo još lošije alternative. Dakle, u konkretnim uslovima je intervencija bila ispravna, ali akcija ni na koji način ne smije služiti kao uzor ili presedan.“
Napadi su bili trostruko ilegalni
Volfgang Nešković se ni mnogo godina kasnije ne miri s ovakvim gledanjem na stva. Bivši sudija Vrhovnog suda Savezne Republike Nemačke sa srpskim korenima danas je slobodni zastupnik i član poslaničkog kluba Levice u Bundestagu. Prema njegovom mišljenju, a ono – kako ističe – nema veze s njegovim poreklom, napadi NATO-a na Jugoslaviju bili su trostruko ilegalni:
„Bila je to jasna povreda međunarodnog prava, jer akciju nije odobrio Savet bezbednosti. Sudelovanje Bundesvera se kosilo s Ustavom, jer nije bilao napadnuta nemačka teritorija. Pravno je prekršena i povelja NATO, jer nije bila napadnuta ni jedna zemlja-članica vojnog saveza. Dakle, taj je rat bio teška povreda međunarodnog prava pa već samim tim velika, velika greška.“
79 dana pod bombama
Prema službenim srpskim navodima, u vazdušnim napadima NATO poginulo je oko 1.000 vojnika i policajaca te 2.500 civila. Oko 10.000 ljudi je ranjeno. Za vrijeme 79-dnevnog bombardiranja uništene su brojne ceste, mostovi, aerodroma, elektrane i industrijska postrojenja, ali i civilni ciljevi poput bolnica, škola ili stambenih naselja. Materijalna šteta se procjenjuje na između 30 i 100 milijardi američkih dolara.
„Osamdeset odsto svih napada bili su upereni protiv civilne infrastrukture, a ne protiv
srpskih jedinica. To znači da je zemlja bombardovanjem vraćena u kameno doba. Mnogi mladi ljudi koji bi mogli da pomognu u obnovi napustili su Srbiju. Srbi su trenutno oštećeni narod Evrope", tvrdi Volfgang Nešković.U jeku najžešćeg bombardovanja iz NATO su stizale dojave o tome da su srpske jedinice „nasumice" pobile i do 100.000 kosovskih Albanaca. Otprilike milion ljudi je, prema podacima Međunarodnoga crvenog krsta, privremeno moralo da napusti domove. Većina je utočište našla u susednim zemljama Makedoniji i Albaniji. Za „etničko čišćenje“ Nešković ipak ne želi ni da čuje:
„Danas znamo da je tek nakon napada NATO došlo do masovnog bega s Kosova. To dokazuju brojni izveštaji Ministarstva spoljnih poslova o postupcima odobravanja azila. Nemačka javnost je obmanuta. Sve je prikazano kao humanitarna intervencija, dok se zapravo radilo o demonstraciji sile NATO."
Intervencija je bila opravdana
Sa ovim mišljenjem se nikako ne slaže Rupreht Polenc, predsednik parlamentarnog odbora za spoljnu politiku. Bez obzira što obnova traje duže nego se očekivalo i što ima zastoja u razvoju, on smatra da je intervencija bila opravdana. Dodaje da u ono vreme nije bilo razumne alternative i da bez vojnog angažmana NATO, rat na Kosovu ne bi bio zaustavljen. Za prosperitet zemlje je, zaključuje ovaj demohrišćanski političar, sada od ključne važnosti europska perspektiva:
„Pruženu ruku Evrope nemoguće je prevideti pa se nadam da će politika EU Srbiji jasno dati do znanja da napadi nisu bili upereni protiv običnih ljudi već protiv Miloševićeva režima koji je srpskom narodu doneo brojne neprilike."
Zakasnelo rešavnje sukoba
Ako su nemački političari izvukli pouke iz događaja od pre deset godina, onda se pre svega radi o sledećem:
„Takvo stanje zakasnelog rešavanja sukoba ubuduće po svaku cenu treba sprečiti. Pritom je od presudnog značaja mandat UN i strogo poštovanje međunarodnog prava koje je u vazdušnim napadima na Jugoslaviju povređeno. Dakle, najbitnija pouka je da ako već moramo pribeći vojnoj sili, onda strogo u okviru Ujedinjenih nacija."
Vinfrid Nahtvaj pritom ne govori samo u ime svoje stranke Zelenih. S druge strane Rupreht Polenc ukazuje na novine u međunarodnom pravu, proizašle iz stanja na Kosovu i napada NATO:
„Danas govorimo o nastanku novoga međunarodnopravnog pojma obaveze na zaštitu, humanitarne intervencije u slučaju kada vlada nije u stanju da zaštiti stanovništvo ili je pak kriva za najteža kršenja ljudskih prava nad delom vlastitog naroda."
Promene u politici
Iskustva iz rata protiv Jugoslavije će bez sumnje još dugo zaokupljati stručnjake za međunarodno pravo, političke stranke, ali i nemačko društvo u celini. Taj je proces već započeo, a njegovi su odrazi na spoljnu i unutrašnju politiku primetni na mnogim mestima u svetu – na primjer u kriznim područjima poput Avganistana, potvrđuje u zaključnom osvrtu Kornelius Adebahr, naučni suradnik Nemačkog društva za spoljnu politiku u Berlinu:
„Danas smo u inostranstvu angažovani mnogo više, nego što je to ranije bio slučaj, ali ne kao ratnici. Naše su misije podređene međunarodnim i višenacionalnim organizacijama. One se odvijaju uz mandat Ujedinjenih nacija ili pod vođstvom Evropske unije. To je vrsta politike koja se nužno oslanja i na vojsku, što je pre zbivanja na Kosovu bilo gotovo nezamislivo i što je zemlju promenilo i na unutrašnjepolitičkom planu.“