Bes i očaj u Turskoj: „Baš super ovde gradimo“

Sa mrakom postaje beznadežno. Buka građevinskih mašina utihne, očajničko dovikivanje spasilaca čuje se sa tek pokojeg brda šuta. Porodice zatrpanih zure u prazno, ćutke, umotane u ćebad.

Danima posle razornog zemljotresa nestaje nada da će njihovi voljeni biti nađeni živi pod tonama betona i čelika. Ipak sede pred logorskim vatrama, jedinim svetlima u tmini osim reflektora spasilačkih vozila.

Sablasne scene, kakve sam već jednom video u Turskoj. Bilo je to 1999. nakon dva teška zemljotresa kod Mramornog mora na zapadu zemlje. Tada je stradalo 17.000 ljudi. Mnogi strahuju da bi ovog puta crni bilans mogao biti deset puta strašniji.

Kule od karata

Scene su iste – spasioci i volonteri padaju s nogu, rade čekićima i golim rukama jer nema dovoljno teških mašina. Ljudi dolaze da pomognu iz svih krajeva zemlje sa namirnicama, ćebadima i šatorima. Očajnici koji danima čekaju na pomoć.

Stariji gospodin u Antakiji na krajnjem jugu zemlje sedi na plastičnoj stolici pred urušenom zgradom, na kojoj se još vidi natpis „luksuzni apartmani“. Njegov brat je kupio jedan apartman prošle godine. Brat sada leži, verovatno mrtav, pod ruševinama iza čoveka.

„Baš super gradimo ovde, zar ne?“, kaže čovek ogorčeno.

Optužbe su iste kao nakon zemljotresa pre 24 godine. Zašto pomoć ne stiže brže? Kako to da se sasvim nove zgrade ruše kao kule od karata? Poštuju li se uopšte strogi propisi za gradnju? Zašto se u ovom trusnom području dižu ogromne višespratnice? Kako to da padaju i državne bolnice?

Niko ne sluša stručnjake

U Turskoj Erdoganova partija AKP kontroliše skoro sve medije i ova pitanja se tamo ne čuju. Ali čuju se na ulici. U gradu Adijamanu je turski ministar saobraćaja sada morao da beži pred psovkama besnih građana.

Hasan Aksungur, šef Građevinske komore u Adani, gde su se zgrade takođe rušile, kaže da zakoni na papiru nisu loši. „Ali kod pitanja da li se gradi trospratnica ili desetospratnica radi se o puno para. Mnogi zažmure na jedno oko“, priča on za DW.

U gradu Kahramanmarašu je u moru ruševina jedina preživela zgrada tamošnje Inženjerske komore.

Sa svih strana se čuje da je ovo bio stoletni zemljotres koji bi oborio na pleća bilo koju državu na svetu. Pogodio je ogroman prostor sa mnogo velikih gradova.

Ali, ljudi hoće da znaju zašto niko nije ozbiljno shvatio upozorenja turskih geologa o rastućoj napetosti tektonskih ploča. Vodeći turski seizmolozi žale se da ih nijedan gradonačelnik iz regiona nije konsultovao.

Od sada samo prizemno

U skoro sasvim porušenim gradovima Adijamana, Antakiji i Kahramanmarašu tiskaju se desetine hiljada spasilaca iz celog sveta. Manja i teže dostupna mesta – čekaju.

Tunčaj Šahin, student iz Berlina, potiče iz sela Tokar kod Adajamana. Majka mu je stradala u ruševinama porodične kuće. Susedi su izvadili telo golim rukama – bila je jedna od šest žrtava u selu.

Dva dana nakon tragedije mladić je uspeo da se dokopa kuće. Sada oplakuje majku. „Znali smo svi da ovde može biti zemljotresa, ali je neverovatno da je udario ovako jako“, kaže on.

Kuću su sagradili devedesetih, ali, kaže, padale su i sasvim nove kuće. „Država bi trebalo da kontroliše građevinske radove i materijal i u selima“, kaže Šahin.

Prilazi jedan sused i dobacuje: „Od sada gradimo samo prizemne kuće. Kao naši preci.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.