1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

RUBRIKE

"Behštajn" na putu stare slave

Ambiciozni planovi novog vlasnika poznatih marki klavira

Behštajn, Blitner Steinvej – čak i onaj ko nikad nije svirao klavir čuo je za imena tih proizvodjača ovog instrumenta. Oni su poznati u čitavom svetu, a sve troje potiču iz Nemačke, ali su iza sebe imali sasvim različite sudbine.

Hajnrih Engelhard Štajnveg se 1850. godine preselio u Njujork i tamo osnovao firmu za proizvodnju klavira "Steinvej end sans".

Julius Blitner je 1853. godine osnovao istu takvu firmu u Lajpcigu, a ona je 1972. godine postala takozvana “narodna fabrika”, odnosno, drugim rečima, oduzeta je od vlasnika.

Iste 1853. godine Karl Behštajn je osnovao firmu u Berlinu. On je brzo stekao dobar glas u svetu i njegovi klaviri su osvojili muzičke konzervatorijume i koncertne dvorane. Gotovo u isto vreme kada je porodici Blitner oduzeta njihova fabrika u Lajpcigu, porodica Behštajn u Zapadnom Berlinu je zapala u krizu, pa je njenu fabriku klavira preuzeo američki koncern “Boldvin piano end organ”. Čuveno ime Behštajn, koje su nekad visoko cenili Klod Debisi, Franc List, Rihard Štraus, Edvard Grig, Bela Bartok i mnogi drugi ugledni kompozitori, bilo je pri američkom koncernu do 1986. godine. Tada je taj koncern hteo da se oslobodi marke Behštajn. Tu je svoju šansu video tada 38-godišnji konstruktor klavira i preduzetnik iz Oldenburga Karl Šulce.

“Kada se 1986. godine ukazalo da bi Behštajn trebalo da dobije novog vlasnika, imao sam veliku sreću da dobijem na tenderu. Možda zbog toga što je moj koncept bio najprihvatljiviji”, priča Šulce.

On je uspeo i banke da ubedi u svoj ambiciozni projekt, koji se, ni manje ni više, sastojao u tome da marki Behštajn povrati svetsku slavu i da ponovo osvoji Evropu, Aziju i Ameriku.

"Ono što je za nas bila orijentaciona tačka je isto ono što je i želeo osnivač firme Karl Behšatjn. On je, pošto je izučio školu za graditelja klavira, nekoliko godina proveo u Engleskoj i Francuskoj, a po povratku je 1853. godine u Berlinu svojim rukama napravio prvi instrument. Njemu je pošlo za rukom da već 1866. godine na svetskoj izložbi u Londonu prikaže svoje proizvode, koji su oduševili i kompozitore, ali i njegove konkurente. Behštajn se potom dalje razvijao, do 1890. godine je postao vodeći prozvodjač klavira u svetu i sa svojih 1.100 zaposlenih proizvodio je 5.000 instrumenta godišnje”, priča danas Šulce.

19. vek je bilo vreme procvata klavirske industrije u Evropi. Nije smelo da se desi da neka kuća više gradjanske klase nema taj instrument u svojoj kući. “Bezenderfer” iz Beča, “Cimerman” i “Blitner” iz Lajpciga, “Stejnvej” iz Njujorka – svima njima je išlo dobro. Medjutim, Behštajn je želeo više. On je želeo da osvoji srca kompozitora i koncertnih dvorana.

"Karl Behštajn nije bio samo graditelj klavira, on je bio i dobar preduzetnik. On je shvatio da će u dijalogu sa mnogim kompozitorima i pijanistima otkriti šta ti ljudi žele i šta im je potrebno kao alatka za njihovu umetnost. Recimo, Franc List je zaista bio jedan od najvećih virtuoza za klavirom, ali istovremeno jedan od najdinamičnijih ljudi svoga vremena, koji je svirajući uništio mnoge klavire raznih proizvodjača, da bi, najzad kod Behštajna našao instrument, koji će moći ne samo da izdrži njegovo dinamično i snažno sviranje, već koji će imati i odgovarajući dobar zvuk”, kaže Šulce.

Posle smrti Karla Behtšajna naišle su mračne godine. Helene Behštajn, Karlova snaja je bila poštovalac Adolfa Hitlera. Dvadesetih godina ona ga je uvela u više krugove u Berlinu i Minhenu. S tim u vezi Šulce ističe:

“Preko gospodje Kapito, koja se kasnije posle udaje zvala Helene Behštajn postojala je doduše izvesna veza sa vlastodršcima Trećeg rajha, ali ta veza nije pomogla firmi. Odnosno preduzeće zahvaljujući tome nije dobilo nikakve specijalne poslove niti potporu, već naprotiv, stvar je otišla dotle da je Treći rajh jednostavno konfiskovao kuću porodice Behštajn na Obersalcbergu. A Behštajnovi ne samo što su proterani iz svoje kuće, nego je njihova firma za vreme Drugog svetskog rata bila primorana da proizvodi i druge stvari, kao što je to bio slučaj sa čitavom nemačkom industrijom”.

Tako je ovaj ugledni proizvodjač klavira morao da proizvodi elise za avione i mrtvačke sanduke. Tako da ta fatalna veza sa nacionalsocijalističkim režimom firmi ne samo da nije pomogla, već joj je nanela štetu. Posle rata od fabrika u Berlinu nije puno ostalo.

“Behštajn je bio razoren, drukčije se čovek ne može izraziti, a uz to je došao i jedan poduži period denacifikacije. To znači Behštajn je tek 1948. godine stekao pravo da prima na popravku polovne oštećene instrumente, a tek 1950. smeo je ponovo da proizvodi klavire”, priča Šulce.

Ali sjaj prošlih godina firma više nije mogla da dostigne. Stejnvej je kao "neumrljani pobednik" likovao i – osvojio svet.

“Pošto su Nemci izgubili rat, bilo je prosto oportuno da američki proizvodi zauzmu mesta koja su nekad pripadala nemačkim. Tako je koka-kola i druga američka roba ušla u Nemačku, tako je Behštajnov koncertni klavir skinut sa koncertnog podijuma i na njegovo mesto je došao Stejnvej”, kaže Karl Šulce, koji sada želi to da promeni. On otkupljuje stare marke klavira bogate tradicije i proizvodnju koncentriše u Berlinu. Tako je 1992., dakle posle ujedinjenja Nemačke, otkupio nekad čuvenu fabriku klavira Cimerman, koja se nalazila u krajnje zapuštenom stanju, u mestu Sajfheresdorfu, u Gornjim Lužicama, na granici sa Češkom. Tamo se za vreme bivše Nemačke Demokratske Republike proizvodio jedinstvene takozvane “socijalističke klavire”.

“Mi smo čitavu fabriku kupili za 100.000 maraka. Uslovi su bili jedino da narednih pet godina moramo da garantujemo radna mesta za sto zaposlenih radnika i da u istom periodu tamo investiramo pet miliona maraka. Na početku se činilo da je to skupo i da će teško biti ispuniti te uslove. Ali danas, 12 godina kasnije, možemo da kažemo da tamo ima 200 radnih mesta i da smo mi dosad investirali oko 15 miliona evra, dakle znatno više nego što je zahtevano. I mi, posle prvih godina izgradnje, obnove i gubitaka možemo sada da kažemo da poslujemo sa dobitkom”, naglašava Karl Šulce.

Danas je fabrika u Sajfhenersdorfu najmodernija fabrika klavira u Evropi. Šef proizvodnje u toj fabrici Norbert Šalauski kaže:

"Posle preuzimanja fabrike mi smo morali dobro da stegnemo kaiš, morali smo da promenimo sve stare strukture kako bismo postigli znatno bolji kvalitet, na nivou jednog Behštajna. To je zaposlenima na početku veoma teško padalo, ali gospodin Šulce je uvek naglašavao da je on tu zatekao kvalifikovane saradnike, motivišući ih tako da rade na dostizanju izuzetnog kvaliteta Behštajna. Samo tako smo uspeli da dodjemo na nivo na kome smo sada, inače danas ne bismo mogli da prodamo nijedan instrument”, reči su šefa proizvodnje Šalauskog.

Proizvodnja klavira zahteva vreme. Drvo od kojega se sastoji njegova gradja mora se sloj po sloj stavljati i kako se koji sloj stavi, tako mora da se ostavi da se osuši. Mašine koje se koriste u gradnji klavira su kompjuterski programirane, kako bi se ostvarila milimetarska preciznost. Inače, uglavnom se zahteva ručni rad, koji je prilikom štimovanja klavira i odredjivanja njegove intonacije nezamenljiv. Dnevno se u ovoj fabrici završe osam manjih i dva koncertna klavira, a Norbert Šalauski kaže da rad na jednom klaviru – od početka njegove proizvodnje dok ne bude sasvim završen traje skoro godinu dana.

Karl Šulce namerava da Behštajnu povrati staru slavu i veličinu. I on je na najboljem putu da to i ostvari. Od 1996. godine njegovo preduzeće postaje akcionarsko društvo, a od 1999. plaća prve dividende. Behštajn je ponovo osvojio Evropu, ali Karl Šulce želi više od toga. On zna da se u Evropi prodaje samo šest odsto svetske proizvodnje klavira, a tržišta sa većim brojkama se nalaze negde drugde, odnosno, u Aziji i Americi. Razmenama akcija on je 2002. godine prišao korejskom koncernu Samik. Preko njega mu se otvorilo tržište u Americi i naročito u Kini.

“Imate tržište na kome je računica vrlo jednostavna: u Evropi se godišnje proda 30.000 novih instrumenata, u Americi 100.000, a u Kini 220.000. A mi očekujemo da ćemo u narednih tri do pet godina imati 20 odsto učešća na tržištu u Kini”, optimistički prognozira Karl Šulce.

To je jasna izjava i veoma ambiciozan cilj. Ali Šulce je sebi postavio jedan još ambiciozniji cilj. On želi da vodeći svetski pijanisti ponovo sviraju na klaviru marke Behštajn. Naime, Behštajn treba ponovo da osvoji najveće svetske koncertne dvorane. Kao nekeda pre 15 godina.

"Ako mi pridjemo ljudima preko muzičkih škola, konzervatorijuma i akademija, i ako oni požele da sa ovim instrumentom nešto započnu, onda imamo veliku šansu da ovaj instrument, a samim tim ova marka, postane njihov partner za čitav život”, kaže vlasnik Behštajna.

  • Datum 21.01.2005
  • Autor Rolf Venkel
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAeV
  • Datum 21.01.2005
  • Autor Rolf Venkel
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAeV