Beg iz nemaštine u nemaštinu | Politika | DW | 08.12.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Beg iz nemaštine u nemaštinu

Siromaštvo i diskriminacija u njihovim domovinama – zbog toga Romi iz Rumunije i Bugarske često završavaju u Nemačkoj gde žive u nehumanim uslovima i polukriminalnim miljeima…

Nije ih teško uočiti u masi ljudi koja užurbano ide kroz glavnu ulicu Duizburg-Marksloha. Upadaju u oči sa ogromnim vrećama na leđima u kojima su plastične flaše i ostalo smeće za reciklažu. Žure pored prodavnica sa turskim nazivima i nestaju u kućicama sa polomljenim vratima. To su ljudi iz Rumunije i Bugarske, uglavnom Romi.

U proteklih šest godina, od pristupanja Rumunije i Bugarske (2007) Evropskoj uniji, oko 10.000 građana tih zemalja preselilo se u Duizburg. Oni mahom žive u nehumanim uslovima u četvrti Marksloh. Vrata su uglavnom samo pritvorena, umesto prozorskih stakala često imaju samo tepihe ili ćebad u prozorskim okvirima. Do desetoro odraslih i dece žive u tesnim dvosobnim stanovima. Plastične flaše iz smeća, za koje se u supermarketima dobija kaucija, često su za njih jedini izvor prihoda. Kažu da za decu dobijaju i novac od grada – onda kada krenu u obdanište ili u integracionu školu. Nevoljno priznaju da su mnogi od njih primorani da kradu kako bi preživeli. Razlog za to je što mnogi od njih ne mogu da se zaposle.

„Dabogda umrla ako još jednom nešto ukradem“, kaže jedna žena krsteći se. Ona preprodaje novine za beskućnike i na taj način zarađuje za hleb. Dobila je uslovnu kaznu jer je ukrala brijač iz drogerije. Ni u kom slučaju ne želi da rizikuje da ponovo bude kažnjena zbog artikla koji vredi 70 centi.

Proterani iz Francuske, pobegli iz Italije

Većina tih ljudi do Duizburga je došla zaobilaznim putem. Neko vreme su bili u Francuskoj, ali ih je tadašnji francuski predsednik Nikola Sarkozi proterao. Iz Italije i Španije oterala ih je finansijska kriza. Sada su u Duizburgu i vode život na kojem im niko ne bi pozavideo. Žive u precenjenom smeštaju, u kome niko drugi ne bi živeo. Sa novcem koji skupe za mesec dana mogu samo da plate kiriju. Za mnoge druge stvari nemaju novac. Takođe, nemaju novac ni za prevođenje njima toliko potrebnih dokumenata.

Već dve godine se o problemima tih ljudi brine udruženje „Promocija orijentacije ka budućnosti (ZOF e.V.) kroz projekat „EU-imigracije iz Istočne Evrope“. Taj projekat pokrenut je nakon što je u poslednjih nekoliko godina došlo do porasta priliva bugarskih i rumunskih građana, što je rezultiralo mnogim problemima i konfliktnim situacijama.

Duisburg Marxloh Roma

Zgrada u kojoj žive pretežno Romi u Markslohu

Socijalni radnici koji govore rumunski i bugarski jezik prate nove stanovnike kroz sve procedure koje moraju da prođu kod nadležnih vlasti. Ljudima teško pada da odgovaraju na pitanja nadležnih službenika. Jedna mlada žena je uznemirena: „Zašto žele da znaju ko je otac mog deteta? Ni ja sama to ne znam! Svi su oni rasisti!“ Njen komšija kažnjen je sa 1.000 evra nakon što je uhvaćen u krađi u prodavnici obuće. „Da sam imao toliko novca ne bih krao“, priča on ogorčeno. Udruženje pokušava da posreduje i da pomogne. Možda kazna može da bude manja.

Diter Hubert, protestantski sveštenik iz Rumunije sa službom u Duizburgu, sa svojim kolegom Hajnerom Augustinom, brine se o novim imigrantima. Ali ne samo o njima – i meštanima je potrebna pomoć jer je njihov idilični život uzdrman dolaskom novih stanovnika. Vlasnik stambenog bloka dolazi iz bivše Jugoslavije. Zarađuje izdajući skučene stanove ljudima iz Rumunije i Bugarske. Meštani o njemu pričaju da vodi i bordel i da je važan član poznate bande „Bandidosi“.

Desničarski ekstremisti iskorišćavaju strahove

Frustraciju meštana zloupotrebljava ksenofobična organizacija „Za Severnu Rajnu-Vestfaliju“ (Pro NRW), koja je u Duizburgu započela „Antiromsku kampanju“. „Sklonite svoju decu!“ – moto je jedne od njihovih akcija; „Izbacite ih sve napolje!“ – slogan je druge. Iz zakonskih razloga, deportacija nije moguća, nove komšije su građani Evropske unije. Oni imaju pravo da slobodno biraju mesto stanovanja u EU. Posle određenog vremena dobijaju pravo na stalno prebivalište. Potom mogu i da se zaposle, potpuno legalno.

Do tada, oni pokušavaju da ostanu na površini uz pomoć povremenih poslova. Njihova satnica na gradilištima je tri evra, što je oko jedne trećine zakonski propisane minimalne zarade. Ipak, zbog velike konkurencije, nije lako dobiti neko bolje radno mesto. I pored svih teškoća, tim ljudima na marginama društva jedna stvar je jasna: oni ne žele nazad u domovinu – iz straha od diskriminacije i još većeg siromaštva.

Autori: Kristijan Štefanesku / Marina Komad
Odg. urednik: Nemanja Rujević