Banjaluka: Od jugoslovenstva do srpstva | Politika | DW | 23.04.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Banjaluka: Od jugoslovenstva do srpstva

Juče su, na Dan grada, nekadašnji Dan oslobođenja, antifašistički heroji u Banjaluci pomenuti selektivno. To je rezultat politike uprave grada, koja se sve do danas drži etničkih matrica osmišljenih početkom devedesetih.

Banja Luka - Straßenschild. Banja Luka ist eine Stadt im Norden von Bosnien und Herzegowina und Hauptstadt der Republika Srpska. Copyright: DW/Emir Numanovic April, 2012

Buchcover Eine bosnische Stadt im Zeichen des Krieges

„Jako dobro pamtim kako smo 22. april slavili pre ovog poslednjeg rata. Skupili bismo se ispred škole Kasim Hadžić, ulicom Nurije Pozderca bismo prošetali do kafane Alibaba, a onda putem Banjalučkog partizanskog odreda krenuli na brdo Šehitluke, gde se roštiljalo i gdje se uz gitaru pevalo i veselilo do kasno u noć“, počinje svoj osvrt na 22. april dugogodišnji banjalučki novinar Mišo Vidović.

Objašnjava kako svesno navodi tačna imena onih koji su u Banjaluci nakon Drugog svetskog rata dali ime njegovoj školi i ulicama njegovog detinjstva, jer je upravo te ljude danas u Banjaluci na proslavama 22. aprila nepoželjno pominjati. „Nekada se 22. april obeležavao u ime svih onih koji su ovaj grad oslobodili fašizma, bez obzira na njihovu etničku pripadnost, a danas se ta čast odaje selektivno. A po meni je bez pameti da se nešto naziva antifašizmom a da svoje heroje bira po nacionalnoj pripadnosti“, kaže Vidović.

Heroji Srbi, a ne heroji antifašisti

Banja Luka Eine bosnische Stadt im Zeichen des Krieges

Armina Galijaš

Ono što je Banjauci nekada bio Dan oslobođenja od fašizma danas se obeležava kao Dan grada, pa iako je time uprava grada na izvestan način i formalno odstupila od antifašističkog karaktera ove proslave kakav je on bio nakon Drugog svetskog rata, 22. april i dalje se spominje u čast antifašističke borbe. Nasleđe je, međutim, devedesetih godina prošloga veka da se to radi selektivno, kaže i istoričarka sa Univerziteta u Gracu, doktor Armina Galijaš.

„Etničke matrice koje su bačene na društvo devedesetih su takve da same po sebi pojednostavljuju razmišljanje i sve pojašnjavaju na bazi etničkog. Sve je etnički definisano – okolina, kultura, pa tako i taj današnji Dan grada. Tu se i dalje priča o borbi, o antifašističkoj tradiciji, ali ne o borbi naših naroda, nego o borbi našeg srpskog naroda. Tako ćete danas u Banjaluci naći ulice narodnih heroja koji su bili Srbi, ali nećete naći neke koji su bili Bošnjaci ili Hrvati. Sve se svodi na etničku komponentu, kako u Banjaluci tako i u drugim novonastalim monoetničkim sredinama“, kaže Galijaševa.

Od jugoslovenstva do etnički čistog grada

Armina Galijaš je, radeći na svojoj doktorskoj disertaciji, koja je u međuvremenu objavljena na nemačkom jeziku, analizirala istorijski period u kojem je spomenuta etnička matrica „raširena i bačena na narod poput ribarske mreže“. Njena publikacija daje sliku transformacije jednog društva, koja se u Banjaluci – od multietničkog grada u kojem se nadprosečno mnogo ljudi izjašnjava kao Jugosloveni, do etnički homogene sredine – desila fascinantno brzo. Predmet njene analize bile su i metode kojima se tadašnja politička vlast služila pri etničkoj homogenizaciji društva, takozvani urbicid, pozicioniranje verskih zajednica, te zakoni koji su u tom periodu donešeni.

„Kada npr. uzmemo poznate zakone o nivelaciji radnih mesta i racionalizaciji stambenog prostora, koji su izglasani još dok je postojala Autonomna regija Krajina sa Radoslavom Brđaninom na čelu, to je značilo otpuštanje nepodobnih i njihovo proterivanje, te izbacivanje iz stanova i kuća. Kada pratite ovu nivelaciju radnih mesta, u početku su cilj svi oni koji ne podržavaju srpsku etničku politiku. Ta etnička komponenta u tom trenutku još uvek nije toliko izražena. Znači da neki direktor koji je Srbin, a koji nije u SDS-u, takođe nije podoban. I tu se vidi kako se to društvo menja. Dakle, moramo najpre da istjeramo sve one koji ne razmišljaju etnički nacionalno onako kako mi to radimo. I tek onda u drugoj fazi se to odnosi isključivo ne nesrbe koji moraju da napuste svoja radna mesta i svoje stanove“, pojašnjava Galijaševa.

Otpuštanje na nacionalnoj osnovi


U sklopu istraživanja ona je radila intervjue sa ljudima koji su napustili Banjaluku, ali i sa onima koji su u ostali do danas, te analizirala dnevnu štampu, tadašnji Glas Srpski, i neke emisije na Radio Banjaluci. „Preslušavala sam i neke emisije sa Radio Banjaluke, u kojima je gost bio tadašnji gradonačelnik grada Pedrag Radić. I onda slušaoci zovu u emisiju i jedna slušateljka postavlja pitanje kako je moguće da neko ko je Srbin još uvek bude direktor, iako mu je žena Muslimanka i iako on još nije otpustio sve Muslimane i Hrvate sa posla. Da bi na to gradonačelnik Radić odgovorio kako on ne bi da reaguje na neke neproverene informacije, i da mu dotična gospođa javi ako ima nešto konkretno“, kaže ova istoričarka i nastavlja:

„Gradonačelnik dakle ne kaže da to nije u redu ili da ne treba da se otpusti nekog na osnovu nacionalne pripadnosti ili zbog nacionalne pripadnosti njegove žene, nego on traži tačne podatke. I onda se javlja druga slušateljka i kaže da je nazvala samo da kaže da se taj direktor zove tako i tako i kako je direktor u toj i toj firmi. I tu se vidi kako ljudi počinju da prihvataju taj vladajući diskurs, kako se uklapaju u njega i kako podržavaju tu vlast koja je došla“, objašnjava Armina Galijaš.

Grad bez ljudi

Buchcover Eine bosnische Stadt im Zeichen des Krieges

Mišo Vidović

Prihvatanje tog vladajućeg diskursa za Banjaluku je međutim imalo katastrofalne posledice, smatra novinar Vidović. Na vrhuncu te etničke euforije grad su terorisale paravojne formacije, Banjalučani su odvođeni u logore i ubijani, porušeni su mnogi verski objekti i spomenici kulture. No, grad je ostao bez onog za njega ipak najvrednijeg – bez svojih građana, kaže Mišo Vidović.

„Sva ta mračna atmosfera počela je 4. aprila kada su pripadnici takozvanih srpskih odbrambenih snaga postavili barikade u gradu. Tada u ovom gradu počinje urbicid. Počinje ubijanje grada u ovom gradu. Pri tome tadašnje vlasti vrše proterivanje Bošnjaka i Hrvata tako da je u tom periodu iz grada protjerano oko 70 hiljada Banjalučana. Uglavnom Bošnjaka i Hrvata, ali i jedan broj toj vlasti nepodobnih Srba. U svakom slučaju 70 hiljada autohtonih stanovnika ovog grada. I Banjaluka je danas samo u nekom geografskom smislu grad – jer grad ne čine zgrade i velelepne građevine, grad čine ljudi. A Banjaluci fale njeni ljudi“, kaže Vidović.

Nepodobne ulice

Pod ruku sa teranjem ljudi, išlo je kaže Vidović i brisanje tragova svega onog u gradu što je podsećalo na anifašističku prošlost svih naroda i narodnosti. Promenjena su imena ulica, naselja i toponima – sramotna činjenica na kojoj gradske vlasti do danas nisu spremne ništa popraviti, kaže Vidović.

„Proces promene imena ulica u gradu počeo je 1992. SDS-ova komisija za promenu imena ulica prvo je promenila imena ulicama koje su se zvale po imenima Bošnjaka i Hrvata pripadnika antifašističkog pokreta, a onda su na red došle i ulice sa imenima njima neodgovarajućih Srba. Gornji Šeher sada se zove Srpske Toplice, Budžak je Lazarevo, Mejdan se sada zove Obilićevo. To je samo jedan dokaz kakav je mentalni sklop u glavama tih ljudi koji su tih nesretnih devedesetih godina radili na toj promeni naziva ulica. Današnji nazivi ulica u gradu Banjaluci, mesnih zajednica i ostalih toponima, nisu jednostavno u skladu sa antifašističkom i demokratskom tradicijom koju ovaj grad ima.“

Da li je zemlja spremna da se menja?

I kolika je zaista spremnost grada Banjaluke da se suoči sa prošlošću koja baca mrlju na njenu antifašističku tradiciju i menja i karakter proslave 22. aprila? Armina Galijaš kaže da je to pitanje koje vredi postaviti celoj BiH. „Koliko god Banjaluka nije spremna na takvo nešto, toliko to nisu ni drugi gradovi, i to je u principu pitanje cijelog društva koje jednostavno nije sazrelo da se suoči sa prošlošću. I tu se ne radi o suočavanju sa prošlošću tog kratkog perioda devedesetih, već i o mnogim drugim periodima iz naše prošlosti. Problem sa etničkim matricama je da one ne mogu da se razbiju izvan. Samo društvo mora da te neke stvari sagleda, shvati i da promeni situaciju. Banjaluka ovakva kakva je danas nema ni želju ni potrebu da menja bilo šta. I sve što se u Banjaluci dešava, i fino i ružno, je isključivo i u službi srpstva, pa tako i proslava 22. aprila. Za Banjaluku niko ne može reći da je ružan ili fašistoidan grad, to je jednostavno srpski grad. To a priori ne mora ni da bude nešto loše ni nešto negativno, ali treba da budemo svesni toga, treba da postavimo stvari na svoje mesto i onda da se pitamo želimo li nešto da menjamo ili ne želimo.“

Što se tiče publikacije u kojoj je Galijaš analizirala sve ove pojave, trenutno se vode razgovori oko prevoda knjige na „jugoslovenski“ jezik to jest neku njegovu varijantu koja bi bila štampana u BiH. Renomirani nemački profesor sa berlinskog univerziteta Holm Zundhausen kaže da bi bilo jako poželjno da se publikacija nađe u opticaju i u samoj BiH. „Radi se od odličnoj publikaciji, koja detaljnom analizom i sa dosta primera iz svakodnevnog života objašnjava kako se desila jedna opasna transformacija i kojim metodama su se vladajuće strukture služile kako bi određenu populaciju u jednom multietničkom gradu mobilizirale da je ona od danas do sutra spremna mrziti, proterivati i ubijati svoje komšije.“

Autor: Emir Numanović, Beč
Odg. urednik: Nemanja Rujević