Balkan, šta da se radi...

DW: Podcast o zbivanjima na Balkanu? Za nemačku publiku? Zar Nemce stvarno zanima šta se događa na Balkanu?

Krsto Lazarević: Ne. U Nemačkoj baš i ne vlada veliko zanimanje za balkanske teme. Danijel i ja smo stalno pričali o njima, to je živciralo naše prijatelje, i onda smo odlučili da pokrenemo podcast – i da idemo na živce samo onim ljudima koji zaista žele čuti naše balkanske ćakule.

Danijel Majić: …ako sad ne prekinem Krstu, onda će on opet održati dvosatno predavanje o tome šta je to Balkan, odakle potiče taj pojam, i zašto je Zapadnoj Evropi potrebna ta vrsta granice. Ali u načelu je on u pravu. Prosečni nemački medijski konzument na taj Balkan i sav taj haos gleda, ako uopšte gleda, kao na neki pseudo-dokumentarac na RTL II o siromašnoj porodici iz socijalnog stana u susedstvu. I tu sliku nemački mediji snažno podstiču: oni (na Balkanu, nap. red.) su jednostavno takvi, tako haotični, tako zavađeni. To je njihov mentalitet. Balkan, šta da se radi…

Ima li tu razlika između nemačkih i austrijskih medija?

Krsto: Austrija je tu zahvalnija od Nemačke. Austrijanci se još brinu oko svojih starih kolonija i zanima ih šta se tamo događa. Pa i glavni šef u Bosni i Hercegovini je Austrijanac.

Danijel: Austrija je deo Balkana.

Kad ljudi pročitaju kako pričate, mogli bi pomisliti da je vaš podcast satiričnog karaktera. Ali nije. On je i ozbiljan.

Danijel: Da, tako je. Mi smo ga koncipirali u načelu kao nešto ozbiljno. Ne znam kako je kod Krste, ali u mom okruženju oduvek je postojalo određeno zanimanje, pogotovo za zbivanja u bivšoj Jugoslaviji. Ali istovremeno je poznavanje istorije i aktuelne političke situacije, hajde recimo to tako, jako slabo. I tu ima puno toga što treba objasniti. Ali mi smo nekad i smešni, mada to zapravo nije naša namera…

Krsto: Mi ne pokušavamo biti satiričari, politika na Balkanu je sama po sebi realna satira. Humor pomaže kako bi se sve to podnelo. Jasno, pričamo i puno viceva, ali u suštini je to ozbiljna stvar.

Danijel: Krsto je ozbiljan. Ja sam pre svega polemičan.

Krsto: Pokušavamo da napravimo po jedno izdanje podcasta mesečno. Teme se uglavnom nude same od sebe. U aktuelnom izdanju pričamo o Srbiji i predsedničkim izborima. Ponekad se bavimo i temama koje se tiču celog regiona. Važno nam je da fokus stavimo na stanje u kojem su gejevi, lezbejke i transseksualci na Balkanu. Ali pričamo i o „balkanskoj ruti" i situaciju u kojoj su izbeglice koje su se tamo nasukale, toj temi smo posvetili jedno izdanje podcasta.

Šta Nemci uopšte znaju o Balkanu? Imaju li uopšte pojma šta se tamo događa? Meni se nekad čini da više znaju o Kubi ili Dominikanskoj Reublici jer tamo provode odmor…

Krsto: Nemaju baš puno pojma, otprilike znaju koliko i Herr Majić… (smeje se)

Danijel: Da, zato što ja ne gledam sve kroz veliko-srpske naočare jednog gej komunističkog masona kao ti! A za razliku od tebe, ja barem pričam jezik…pardon, čak i nekoliko vrlo različitih jezika, hrvatski, bosanski, srpski i šta ja znam što sve ne…

Krsto: Ček, ček, ček…zar ti nisi srpski tajni agent jugoslovenske Udbe? Čini mi se da sam to negde pročitao o tebi? A sad ozbiljno: ljudi koji potiču iz bivše Jugoslavije su jedna od najbrojnijih migrantskih grupa u Nemačkoj, svejedno se o njima ne čuje gotovo ništa. S jedne strane je to sigurno znak dobre i uspešne integracije, ali s druge strane bi bilo lepo kad bi bilo više zanimanja. U prostorijama hrvatskih zajednica u Nemačkoj prikazan je jedan film koji je relativizovao holokaust. I to nikoga nije zanimalo. Zamislite samo da se to uradi u turskim džamijama. Onda bi sve odjekivalo!

Danijel: Ima još puno primera. Na primer aktivnosti hrvatskih fundamentalističkih katoličkih grupa u Nemačkoj. A to su samo Hrvati, a ne drugi! I samo u Nemačkoj. Ali kao što rekoh, ni kod publike a ni u redakcijama nemačkih medija nije baš izražena želja za znanjem o onome što se događa na Balkanu. Ko uopšte zna da EU u FJROM-u, pardon, Makedoniji, sarađuje s autoritarnim režimom, koji maltretira novinare i upravo pokušava rasplamsati etnički konflikt kako bi se po svaku cenu održao na vlasti.

Ne samo da sarađuje…

Krsto: Da, političari poput austrijskog ministra spoljnih poslova Sebastijana Kurca čak su nastupili u predizbornoj kampanji autokrate Nikole Gruevskog. Istovremeno gospodin Kurc ne želi da turski političari nastupaju na predizbornim skupovima u Austriji. To i nije baš jako verodostojno.

U Nemačkoj ima puno stereotipa o Balkanu i Balkancima na koje naletite u nemačkoj štampi, u medijima. Koji su vam najdraži, a zbog kojih se najviše ljutite?

Krsto: Ljuti me da se zapadni Balkan uvek poistovećuje s ratom. Stalno me urednici pitaju da li je u ovoj ili onoj zemlji opet izbio rat. Jer kad u naslovu stoji da na Balkanu preti novi rat, onda su ti članci čitaniji. A takvi tekstovi često uopšte ne odgovaraju stvarnom stanju i realnosti na terenu, ili su loše istraženi. Tako se samo potvrđuju slike koje urednici i čitatoci ionako imaju o regionu.

Danijel: Još više me ljuti nedostatak stvarnog zanimanja. Radi se o regionu koji je od Frankfurta udaljen sat leta, dve zemlje, bivše republike iz sastava Jugoslavije su danas članice Evropske unije. I svejedno se Balkan tretira kao da se radi o nekoj egzotičnoj regiji, čiji problemi nemaju nikakve veze s problemima zapadne Evrope.

Krsto: U brojnim redakcijama jednostavno nema ljudi koji bi tu mogli uneti određenu orijentaciju kad se radi o Balkanu. Velike novinske agencije su nakon izbora u Srbiji javile da je pobedio „proevropski kandidat". I to onda bez ikakve kritike preuzmu ostali mediji. Pritom je Aleksandar Vučić sve autoritarniji, on kontroliše medije, pravosuđe i instalira svoje stranačke pristalice na svim relevantnim javnim položajima. Kad se to sve označi kao „proevropsko", onda je ta reč izgubila svoj smisao. Onda se može reći i da su Erdogan i Putin veliki Evropejci. Ima puno takvih primera. Baš neki dan je novinar Teo Zomer u svojoj kolumni za Cajt pisao o tome kako se bosanska federacija sastoji od dva dela: muslimanske Bosne i hrvatske Herceg-Bosne. To naravno nije istina. Ja sam pisao onlajn redakciji tog lista, upozorio na grešku. Ali nisam dobio odgovor i očito nema ni volje da se ta greška koriguje. To je Balkan, koga to zanima. E sad zamislite da ja napišem da je Nemačka podeljena na dva dela - Istok i Zapad. A Zapad je podeljen na južni Katolistan i severni Protestantistan. To bi bilo otprilike podjednako kompetentno kao taj članak Cajta.

Danijel: Ono što je stvarno šteta je da bi ostatak Evrope mogao nešto naučiti od bivše Jugoslavije. Mi vidimo da se sad u velikom stilu vraća nacionalizam, pod uslovom da ga uopšte jedno vreme nije bilo. Kad vidim mnoge nemačke novinare koji su odjednom iznenađeni intenzitetom šovinizma, koji vide da se rasističkim predrasudama i s lažnim vestima može praviti politika i da su mnogi, mnogi ljudi spremni da sledie autoritarne vođe, onda ja mogu samo reći: nema potrebe da budete iznenađeni, to ste pre skoro 30 godina mogli posmatrati i pred kućnim pragom. Ali zaboravih opet da je to samo Balkan, to je nešto drugo…

Kad već spominješ bivšu Jugoslaviju, kakva je vaša veza sa zemljama naslednicama, odakle potičete, jeste li ikada živeli na Balkanu?

Danijel: Neka Krsto najpre kaže, njemu i nije baš bilo lako u životu…

Krsto: Ja sam rođen u SFRJ, u međuvremenu sam, pre tri godine odlučio da postanem Nemac. S ocem i mojom bakom sam pobegao od rata u Nemačku. Veći deo moje porodice se raspršio u ratu po tlu cele Bosne i Hercegovine, oni su takođe bili prognanici. Ja imam veliku porodicu, njeni članovi žive i u Nemačkoj, Srbiji, u Crnoj Gori, BiH. Redovno smo u kontaktu. A kao novinar koji prati jugoistok Evrope i ja sam često u regionu. Letnje praznike sam uvek provodio u Bosni. Rado sam hteo otići i negde ali hajde ti to objasni mom ocu. I sad sam i ja sam stalno dole. Možda sam postao nešto poput mog tate…

Danijel: Tja, ja sam rođen u Frankfurtu na Majni. Moja porodica potiče, barem što se tiče mog oca, iz Duvna, odnosno Tomislavgrada, koji se nalazi u Bosni i Hercegovini, iako moj otac stalno tvrdi da putuje u Hrvatsku. Ostatak živi u Središnjoj Bosni, u Hercegovini, Dalmaciji i okolini Zagreba. Ja sam od rođenja bio jugoslovenski državljanin, onda hrvatski, a već 14 godina imam nemačko državljanstvo. Eto, u mom kratkom životu sam imao priliku da imam već tri domovine!

Danijele, Ti pišeš za dnevni list Frankfurter rundšau, Krsto je slobodnjak i radi za različite medije, pa i za DW. Sad pravite podcast. Sigurno se želite obogatiti na reklamama?

Krsto: Sledeća velika porodična fešta se održava u Minhenu. Kad odem dole, malo ću razgledati sve te vile na Starnberškom jezeru. Da, tako je, planiramo da se obogatimo sa podcastom! I onda Danijel konačno može da kupi beli Mercedes i više ne mora da se stidi kad svoju porodicu poseti u bezveznom Folksvagenu Polo.

Danijel: Ispravka! Moj auto nije čak ni solidni nemački Folksvagen, već Pežo! I da, to nije uzgred ni moj auto, već moje žene…ne mogu s njim naravno u Hercegovinu. A čim sebi budem mogao da priuštim nešto bolje, sešću u auto, pokupiti Krstu, odvesti ga u Tomislavgrad i krstiti ga kao katolika – dok u pozadini svira Tompsonova muzika…

Krsto: Ave Maria! Ora et Labora!

S Danijelom Majićem i Krstom Lazarevićem razgovarao je Srećko Matić.