Balkan bez zelene političke opcije

Na Visu je u nedelju (2.9.) završena Zelena Akademija, koja se održava već treću godinu zaredom. To je manifestacija u organizaciji hrvatske podružnice nemačke fondacije „Hajnrih Bel“ (Heinrich Böll). Ideja tog petodnevnog programa političkog obrazovanja jeste – kako je rekao voditelj kancelarije Fondacije u Hrvatskoj Vedran Horvat – stvoriti platformu za razgovor i umrežavanje aktera na javnoj sceni bliskih vrednostima zelene politike te onih bliskih novoj levici. Akademija bi, smatraju organizatori, trebalo da doprinese stvaranju nove političke opcije za građane koji ne osećaju da etablirane političke stranke zastupaju njihove vrednosti.

„Solidan nivo političke neozbiljnosti“

„Zelena udruženja u Hrvatskoj, kroz pritisak na institucije, u niz navrata su postigla ozbiljan uticaj. Možda je najbolji primer Zakon o golfu. Reč je samo o jednom od nekoliko zakona koji je ukinut tokom mandata premijerke Jadranke Kosor, i to zahvaljujući našem delovanju. To nije mala stvar. I sada, tokom rasprave o projektu hidroelektrane Ombla, ekološka udruženja nametnula su se kao ravnopravan partner“, kaže donedavni predsednik Zelene akcije Tomislav Tomašević. Međutim, kako objasniti paradoks da su uprkos jakim udruženjima, stranke koje bi navodno trebalo da na političkom nivou sprovode takve ideje, kao što je Zelena lista, potpuno nebitne. Gotovo da se može reći da je reč o strankama koje, osim internet-stranice i malog broja članova, nemaju ništa drugo.

„Zelene stranke učestvovale su na prvim izborima 1990. pod raznim imenima – i na svim izborima od tada, i to neuspešno. Svima njima zajednička odlika je solidan nivo političke neozbiljnosti. Prostor za zelenu politiku u Hrvatskoj sigurno postoji, ali ni jedna stranka koja u nazivu ima reč „zeleno“ ne može da uspe zato što je taj pojam njihovim dosadašnjim radom obezvređen. S druge strane, taj prostor su prilično uspešne zauzele nevladine organizacije“, kaže dobar poznavalac zelene scene i nevladinog sektora u Hrvatskoj, novinar „Novog lista“ Tihomir Ponoš.

Treći je problem, dodaje, što ni jedna velika etablirana stranka do sada nije artikulisala ozbiljnu zelenu politiku. „Kao što znamo iz slučaja Danske od pre nekoliko decenija i tadašnjih tamošnjih socijaldemokrata, zelenu politiku i te kako je moguće sprovoditi i u okviru klasičnih, ideološki određenih velikih stranaka“, napominje Ponoš.

Korišćenje pojma „zeleni“ kao etikete

Situacija u Srbiji je, smatra Paola Petrić iz tamošnje kancelarije fondacije „Hajnrih Bel“, još lošija. Po njenom mišljenju, manifestacije kao što je Zelena akademija ili „Subversive film festival“, tamo su nezamislive. Što se političkih stranaka tiče, zvanično postoje dve nominalno zelene partije, Zeleni Srbije i Zelena ekološka partija - Zeleni. Međutim, one u svojim programima iznose stavove koji se direktno kose s načelima zelene orijentacije. Na primer, zalažu se za zabranu abortusa.

„Zeleni Srbije su u stvari stranka sastavljena od recikliranih članova drugih stranaka, uglavnom populista, a ima i nacionalista. Oni su shvatili da je 'zeleno' u Srbiji prazno, nezauzeto polje i koriste tu etiketu bez ikakvih suštinski novih ideja, nego i dalje vode politiku kakva je uobičajena u našem regionu. Oni sami sebe doživljavaju samo kao satelite velikih stranaka s kojima ulaze u koalicije. Ne govore neugodne istine koje je nužno reći, niti mogu da mobilišu ljude“, objašnjava Paola Petrić. Veliki je problem, dodaje ona, činjenica da su politički i civilni akteri na javnoj sceni prisutni unazad dvadeset godina i da je veoma malo novih lica. Većina njih politički se već oprobala u nekoj opciji, a uz to su ostali zatočeni u diskursu devedesetih.

„Za razliku od Hrvatske, ne postoji ni jedno udruženje koje bi mogla da bude jezgro neke nove alternativne političke opcije. Fondacija zato pokušava da kroz seminare i radionice umreži i osnažiti mlade ljude i udruženja koji bi u budućnosti mogli da budu akteri. Plan je da se uskoro napravi barem „mini“ Zelena Akademija", ističe Paola Petrić.

Odsustvo različitosti

Bolje nije ni u drugim zemljama regiona. „Zelenim strankama na čitavom području bivše Jugoslavije najveći je problem to što nemaju vrednost koja ih razlikuje u odnosu na ostale političke stranke, niti predstavljaju pravu zelenu politiku i njene vrednosti. Zbog toga ne mogu da pređu cenzus na izborima. U Hrvatskoj su na delu akademske, javne i kulturne scene, postoji značajna podrška takvim idejama, ali stranke iz navedenih razloga do sada nisu uspele da privuku građane“, kaže rukovodilac kancelarije Fondacije u Hrvatskoj Vedran Horvat.

U Sloveniji postoji pridružena članica Evropske stranke zelenih, Slovenska stranka mladih, koja je, objašnjava Horvat, devedesetih postizala veliki uspeh i osvajala nekoliko mesta u parlamentu. Danas ta stranka, međutim, više nije politički faktor. U Bosni i Hercegovini postoji nekoliko strančica koje su još irelevantnije, a donekle se izdvaja Naša stranka, koja zastupa određene elemente bliske zelenoj politici, između ostalog i prevazilaženje etničkih podela. U Makedoniji postoji stranka DOM, takođe članica Evropske stranke zelenih, ali njen problem je, smatra naš sagovornik, što ne uključuje podjednako makedonske i albanske građane, odnosno favorizuje većinsko stanovništvo pa bi trebalo da unutar sebe još na tome radi.

Jedna od najvažnijih zelenih stranaka u Evropi, nemački Savez '90/Zeleni, proizašla je iz novih feminističkih, antiratnih, zelenih, antinuklearnih i ostalih društvenih pokreta, i dela radikalne levice. Danas je to etablirana stranka koja je kao koalicioni partner učestvovala u vladama na svim državnim nivoima.

Autor: Jerko Bakotin
Odgovorni urednik: Ivan Đerković