Bilo jednom razdoblje velike nevolje i suše. Preko 60 miliona ljudi se dalo na put bežeći od rata, gladi i progona. U isto vreme su političari u Nemačkoj, zemlji meda i mleka, došli na ideju kako da pomognu svim ovim ljudima u nevolji. Spasonosna formula glasi: boriti se protiv uzroka zbog kojih ljudi napuštaju svoje domove.
Ipak, krajnje je vreme prekinuti sa ovom političkom bajkom. Jer ona ne samo da počiva na impozantnom činu precenjivanja sopstvenih mogućnosti nego i jasno ukazuje do koje mere se radi o potpuno pogrešnoj proceni.
Da kratko podsetimo: još je 23. maja 1993. osnovno pravo na azil u Nemačkoj znatno ograničeno. Rečenica „Politički progonjeni uživaju pravo na azil" u članu 16. nemačkog ustava otada više ne važi za članice EU i zemlje u kojima je na snazi Ženevska konvencija o izbeglicama.
25 godina „kompromisa o azilu"
Tada je povod za promenu ustava bio rat u Bosni i Hercegovini i pritisak vezan za dolazak izbeglica iz ove zemlje. Otada se kod nemačkih političara ustalila mantra čija formula glasi: umesto prihvatanja sve većeg broja izbeglica, potrebno je posvetiti više pažnje suzbijanju uzroka zbog kojih se ljudi daju u beg.
Ipak, 25 godina nakon tog „kompromisa o azilu" broj žitelja ove planete koji su u bekstvu se popeo na 70 miliona. I to uprkos rastućim izdacima za međunarodnu razvojnu pomoć. Samo u Nemačkoj su ovi izdaci od 1993. porasli sa 0,35 na sedam odsto BDP-a.
Malo više skromnosti, molim!
Koliko god je ovaj trend za pohvalu, dovoljan je i kratak pogled na krizna žarišta u svetu da bi se došlo do zaključka da je novac samo jedan od elemenata u borbi protiv razloga izbeglištva. Diktatore, kleptokrate i ratne huškače je nažalost teško impresionirati humanitarnom pomoći. Ni rat u Siriji, isto kao ni rat u Jemenu, a ni proterivanje Rohinđa u Mjanmaru ne mogu se sprečiti novcem. A rat u Iraku je pokazao: uzroci izbeglištva teško se mogu sprečiti kada ih proizvodi upravo sama „Koalicija voljnih" pod vođstvom SAD.
Ali, bez brige: ovo nije poziv na političku apatiju ili uskraćivanje razvojne pomoći. Ovo je poziv na više političke skromnosti i smernosti. I političke usklađenosti. Jer mimo sve ratne diplomatije i razgovora diktatora postoje mnogi načini kako se boriti protiv uzroka izbeglištva, ali se nažalost ne koriste.
Gladni mali poljoprivrednici
Lista primera nepružanja pomoći je duga. Tako bi, na primer, senegalski ribari mogli živeti od svog ulova kada EU ne bi pustošila mora ispred zapadne Afrike. Mali poljoprivrednici iz Afrike ne bi gubili svoje egzistenciju kada EU ne bi masovno i pod krajnje niskim cenama izvozila svoje subvencionisane poljoprivredne proizvode u Afriku.
Primera ima još - Nemačka bi mogla doprineti smanjenju globalnog zagrevanja kada bi osetno smanjila emisiju gasova sa efektom staklene bašte, pre svega ugljen-dioksida. Jer ekstremne vremenske (ne)prilike pospešuju stvaranje pustinja, a podizanje nivoa mora ionako u nevolju tera najsiromašnije od najsiromašnijih. I na kraju, kada Nemačka vlada ne bi odobravala prodaju oružja Saudijskoj Arabiji, Alžiru, Turskoj i ostalim kriznim žarištima to bi znatno doprinelo njenoj verodostojnosti.
Koliko dugo će još imati prednost argumenti poput: Nemačka bi izgubila mnoga radna mesta kada ne bi izvozila oružje u krizna područja ili: zaštita klime opterećuje industriju.
I mi građani i birači moramo dati odgovor na ovo pitanje. Jesmo li spremni da preispitamo svoja merila za blagostanje i kvalitet života? Na ovo politički neugodno pitanje do sada nije odgovoreno. Umesto toga se uvek iznova priča bajka u borbi protiv uzroka izbeglištva. Isto kao i pre 25 godina. Poražavajuća činjenica za jednu bogatu zemlju.