Bajić: „Lud je onaj ko pravi film u Srbiji“

Dojče vele: Kako biste Vi opisali stanje naše kinematografije?

Darko Bajić: Ja sam u kinematografiji već trideset godina i svake godine sam slušao da je srpska kinematografija u krizi. Međutim, postoji velika razlika između ranijih kriza o kojima se pričalo i današnje krize. Onda je ipak država sistematski podržavala kinematografiju, dok u poslednjih petnaest do dvadeset godina imamo veliki problem jer prave pomoći od države nema.

Po tome što je još pre dvadesetak godina nestala osnovna tehnička baza srpske kinematografije – Avala film – vidi se da se pitanje i dan danas nije razrešilo. Problem je nastao beskrupuloznom prodajom nečega što je deo kinematografije i danas film funkcioniše po principu samoodržavanja. Ovu umetnost održavaju uglavnom filmski radnici, producenti i reditelji jer su izdvajanja iz državne kase i budžeta otprilike oko milion i trista hiljada evra godišnje – to je nešto što se u svetu, a i u našem komšiluku, smatra dovoljnim samo za jedan niskobudžetni film, a ovde su to pare koje se upotrebljavaju za godišnju kinematografiju Srbije.

DW: Da li u takvim uslovima nastaje razlika u generacijama filmskih reditelja?

DB: Razlika u generacijama filmskih reditelja postoji, ali ovde suština nije u rediteljima nego u mogućnosti da se filmovi proizvode. Ako za jedan film, koji je u proseku košta 800.000 evra, država izdvoji 200.000, a vi sami morate da pronađete 600.000, a država vam opet uzme onih 200.000 kroz PDV, onda je jasno da se filmovi prave u vrlo oskudnoj produkciji. Za 200.000 evra bilo gde u svetu možete iznajmiti kameru, laboratoriju, itd.

Tu je suštinski problem: od trenutka kada je uništen Avala film, svake godine se iz Srbije odliva oko milion i po evra za iznajmljivanje tehnike iz inostranstva, na laboratorije, na tonske obrade itd. Kada tu svotu pomnožite sa dvadeset godina, videćete koliko je to para. O tim problemima niko ne razmišlja i mislim da je ovo jedan od najklasičnijih nokauta kinematografije od strane onih koji trebaju da se brinu o kulturi.

Na sledećoj strani:

Odumire mali srpski bioskop, a rađaju se „spomenici“ Holivudu

Odumire mali srpski bioskop, a rađaju se „spomenici“ Holivudu

DW: Koja je misija Asocijacije filmskih reditelja, čiji ste Vi predsednik, u takvim okolnostima? Da li ima pomaka u podizanju svesti relevantnih državnih institucija o potrebama srpske kinematografije?

DB: U upravnim odborima koji odlučuju o filmu nema nijednog reditelja ili filmskog producenta. Tamo sedi pet ili šest filmskih kritičara – lepo je to što se oni bave kritikom, ali nemaju veze sa filmom. Oni ne znaju šta je problem produkcije i ne pitaju nas reditelje ili producente kako dolazimo do sredstava da napravimo svoj film i koliko moramo da nadoknađujemo nesposobnost i Filmskog centra i Ministarstva i države uopšte. Država ne može ni da sagleda problem, a kamoli da pomogne – jer u upravnim odborima sede političari.

Potpuno je besmisleno da filmskih radnika nema tamo. Tako se isto desilo i sa bioskopima. To je jedna od najbezobraznijih i najvećih krađa – filmskim radnicima je oduzeto dvanaest bioskopa. Sa tih deset ili dvanaest miliona evra koje su oduzeli mogli su da otvore ceo jedan lanac „Sinema Srbija“ – mrežu bioskopa u celoj Srbiji. Zašto to nisu uradili? Gde su te pare?

Ja sam dve godine držao bioskop „Balkan“ svojim parama i parama koje smo zarađivali od programa. Imali smo publiku, napravili smo pravi projekat kojim smo hteli da pokažemo da bioskop mora da postoji, da ti mali bioskopi moraju da postoje i da je to jedina mogućnost da se gleda srpski film. U Srbiji treba da ima više sala gde može da se gleda autorski film i oni filmovi za koje se čuje da su nagrađeni na raznim svetskim festivalima, a koji se inače mogu videti samo za vreme Festa.

Sinepleksi i prelepi bioskopi koji se otvaraju su samo „šoping molovi“ za američki film. To je posebna vrsta filma koju ne napadam jer smatram da je i ona potrebna. Ali, ne može se bioskop posmatrati kroz filmove koje stranci prikazuju u vašoj zemlji, a da istovremeno nema mogućnost da se domaći film vidi. Samim tim nemate komunikaciju sa domaćim gledaocima. Kada sam zatvarao bioskop Balkan pre šest meseci, jer je gazda tog bioskopa želeo da renovira prostor, mnogi su tvrdili da će zaštititi bioskop, ali ništa od toga. I to je ustvari odnos prema kinematografiji koji se vidi i kada je u pitanju Avala film, kada su u pitanju autorska prava, piraterija i televizija uopšte. To je obeščašćivanje srpske kinematografije.

Na sledećoj strani:

Pojedinci trčkaju po festivalima

Pojedinci trčkaju po festivalima

DW: Šta Vi konkretno, kao predsednik Asocijacije filmskih reditelja Srbije, preduzimate da se podigne svest, čak i među političarima?

DB: Uvek ću biti kritičan prema njima i spreman sam da iznesem kritike. Sa druge strane, Asocijacija reditelja želi da sarađuje sa političarima radi uspostavljanja jednog pravog sistema. Prvi korak jeste da reditelji i producenti uđu u upravne odbore, da odlučuju o filmovima i o novom sistemu funkcionisanja kinematografije, jer drugačije ne može. Ovo ne sme da bude pomeranje za pola koraka, ovo mora da bude ozbiljno pomeranje u uspostavljanju sistema.

Međutim, stvaranje novog Zakona o kinematografiji već je naišlo na rampu zbog međupartijskih svađa gde nas optužuju da hoćemo da uzmemo pozorištu pare. Ustvari, Zakonom o kinematografiji samo hoćemo da dođemo do optimalnih sredstava od šest do sedam miliona evra što bi bilo dovoljno da se napravi ozbiljna kinematografija koja će moći da se predstavi u svetu; da ne bude pojedinaca koji trče po festivalima i pronalaze neke rupe da provuku neki naš film kroz taj festival. Da se stvori jedan ozbiljni filmski centar koji će da zaštiti srpsku kinematografiju i da joj omogući da ona počne da funkcioniše. Kao i sa autorskim pravima. To su stvari koje se moraju rešavati.

DW: Kako ocenjujete nastupe domaćih filmova na međunarodnim festivalima?

DB: Sve je okrenuto pojedincima, koji pokušavaju da pronađu strane producente. Strani producenti, ukoliko imaju razloga, pokušavaju da proguraju naše filmove napolje. Inače, ne postoji ozbiljan pristup festivalima gde bi srpska kinematografija i filmski centar Srbije predstavljali srpski film u svetu.

DW: Da li je nastanak privatnih producentskih kuća korak unapred?

DB: Privatne producentske kuće su počele da se otvaraju još osamdesetih godina, to su bile filmske radne zajednice u koje smo svi ulagali svoje honorare da bismo napravili filmove. Po tome smo bili jedinstveni i u Evropi i u Jugoslaviji. Tada, u vreme Jugoslavije, imali smo po 26 filmova godišnje samo u Srbiji. Međutim, kako su te radne zajednice kasnije privatizovane, a posao su preuzele male firme, država je bežala od toga jer je mislila da mi to možemo i sami.

Tako je nastala velika greška koja se, naravno, ne ispravlja već petnaestak godina. Samo su se prepisivali delovi budžeta koji se odnose na kinematografiju i to je tako odlazilo vladi. Država mora da shvati da recimo Francuska, koja proizvodi dvesta filmova godišnje, itekako utiče na proizvodnju filmova i odvaja sredstva za filmove, kao i za distribuciju domaćih filmova u francuskim bioskopima i za same bioskope. Time se stvara čitav jedan sistem zaštite domaćih filmova.

Na sledećoj strani:

Prikazaću Ramba Petkovića kao velikog fudbalera

Prikazaću Ramba Petkovića kao velikog fudbalera

DW: Da li se u Srbiji uopšte isplati snimati filmove?

DB: Jedino onome ko je lud! Kada pokušavate da napravite film, stavljate glavu u torbu. Uđete u sve te aranžmane, da biste na kraju ostali sami. Niko više ne želi da pomogne niti da razmišlja o tome gde će se filmovi prikazivati, kako će se plasirati… Onaj ko želi da napravi film ulazi u ogroman rizik iz kog se dve ili tri godine ne može izvući. I to je tragedija koja postoji u srpskoj kinematografiji.

Siguran sam da se i u drugim zemljama teško dolazi do filma, teško zatvaraju kalkulacije… ali u Srbiji nemate ni mogućnost kredita. Kad sam snimao film „Na lepom plavom Dunavu“ i kada sam dobio pare od Filmskog centra, otišao sam u banku, a oni su počeli da se smeju, pitali su ko mi je garant… kada sam im rekao da je to država, oni su nastavili da se smeju. Kada takav odnos postoji, sasvim je jasno kako se mogu praviti filmovi. Dakle, samo ako je čovek lud.

DW: Kao ključnu reč ste spomenuli umetničku vrednost. Kako Vi, kao istaknuti reditelj, ocenjujete umetničku vrednost srpskih filmova u poslednih nekoliko godina?

DB: Siguran sam da dolaskom mladih autora mi imamo sigurniju budućnost. Ipak, grešimo ako se nadamo da će svaki od tih reditelja pobediti i biti prvak sveta. Siguran sam da postoji mlada generacija koja se bori i stvara zanimljivu osnovu srpske kinematografije i da srednja i starija generacija teškom mukom dolazi do novih svojih filmova. Isto tako sam siguran da oni daju to obojeno svetlo kinematografiji koja je nekada bila jedna od vodećih u Evropi.

Vrlo sam srećan što to još uvek postoji. Ja sam nesrećan što nažalost ne postoji sistem funkcionisanja kinematografije i ozbiljan patronat države kao i ozbiljan plan kako da izađemo iz krize, pre svega finansijske. To nažalost osiromašuje maštu naših filmova. Tako se u suštini srpski film svodi na jednu banalnu priču koja je jednostavno omeđena produkcijom i parama koje su im date. Za maštu i inovaciju, smišljanje i igre, sve ono što krasi dobre filmove – sve je manje i manje prostora.

DW: Kako Vam ide snimanje filma o Dejanu Rambu Petkoviću?

DB: Nas dele hiljade kilometara razdaljine, različite kulture, dva različita načina producentskih razmišljanja – ali mislim da se sve lagano sklapa. Meni je veoma važno da taj film nema samo svoju umetničku i informativnu vrednost... Taj film mora da prikaže Dejana Petkovića kao jednog velikog svetskog fudbalera i van granica Brazila. Ne samo što je sjajan fudbaler, ne samo što je tri puta bio najbolji strelac Brazila i što je osvajao šampionske titule sa najvećim klubovima Brazila, ne samo što je najpopularniji igrač svih klubova u kojima je igrao – već je to jedna zaista izuzetna ličnost koja sama po sebi garantuje da će film biti zanimljiv.

Na sledećoj strani:

Više me cenzurisali kritičari nego država

Više me cenzurisali kritičari nego država

DW: S obzirom da ste se Vi u vašem stvaralaštvu bavili gorućim tabuiziranim temama, da li je tada kada ste Vi to snimali postojala neka državna kontrola o tome šta može ili ne može, i kako sme da se snima?

DB: Ja sam se u filmu „Rat uživo“ našalio sa onim što se može nazvati cenzurom. Međutim, mislim da su moji filmovi više nailazili na sukob mišljenja kada su moji savremenici i kritičari u pitanju, nego na sukob sa državom. Već „Sivi dom“ je bio dobar primer za to. Kada je počela serija, onda su novinari objavili da je amerikanizovana i da priča o nečemu što uopšte ne postoji u našem društvu. Čak su me nabedili u jednom novinskom članku da je posle serije „Sivi dom“ porasla delikvencija u Srbiji. Uvek je postojao mali raskol kada sam želeo da ispričam neke priče možda malo pre vremena.

Kada sam pravio „Crnog bombardera“ i kada sam rekao da nažalost demonstracije koje se završavaju kompromisom možda neće uspeti da zaustave miris rata koji je dolazio na Balkan, onda su opet tvrdili da sam ja prejako govorio. Tada nisu pokušali da me shvate do kraja. Međutim, dan pred petoktobarske demonstracije je na svim lokalnim stanicama „Crni bombarder“ puštan kao adrenalin za promene koje treba da dođu. To sam shvatio kao priznanje posle osam godina za ono što sam želeo da kažem ovim filmom.

Kada sam opet pričao o ratovima tajnih službi i da je odatle krenuo razdor u Jugoslaviji, onda su govorili da ja u nevreme pričam o tome i da to nije baš tako. Evo, sada smo doživeli da se posle dugih deset godina dva ministra policije sretnu i dogovore da treba ipak da počnu zajednički da sarađuju. Kao i „Rat uživo“ koji je priča o filmskom scenariju koji je smišljen za taj rat…

Da ne govorimo o „Na lepom plavom Dunavu“ gde sam se usudio da iz Srbije uputim kritiku i Evropi sa jednim pitanjem: zašto ljudi koji su se rodili na istoku moraju da budu paćenici i da odgovaraju za sistem koji je stvoren van njih i zašto je uopšte taj sistem prerogativ komunikacije među ljudima u Evropi!? Ja uvek pokušavam da postavim teme i da sebe i svoje mišljenje dam u tim temama, i da budem dosta oštar u celoj toj priči.

Često mi se čini da imam više problema sa savremenicima koji su navikli da veruju u istine koje im se još uvek podmeću i manje razmišljaju o tome šta one znače… Ne mislim da me je cenzura ili policija previše proganjala u celoj toj priči.

Intervju: Ognjen Cvijanović

Odg. urednik: Nemanja Rujević