1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Bajić: „Lud je onaj ko pravi film u Srbiji“

Stanje srpske kinematografije je alarmantno – ali to nije ništa novo. Takva hronična situacija traje godinama. O tome, ali i o mladim autorima i svojim filmovima govori Darko Bajić u intervjuu za Dojče vele.

Darko Bajić

Darko Bajić

Dojče vele: Kako biste Vi opisali stanje naše kinematografije?

Darko Bajić: Ja sam u kinematografiji već trideset godina i svake godine sam slušao da je srpska kinematografija u krizi. Međutim, postoji velika razlika između ranijih kriza o kojima se pričalo i današnje krize. Onda je ipak država sistematski podržavala kinematografiju, dok u poslednjih petnaest do dvadeset godina imamo veliki problem jer prave pomoći od države nema.

Po tome što je još pre dvadesetak godina nestala osnovna tehnička baza srpske kinematografije – Avala film – vidi se da se pitanje i dan danas nije razrešilo. Problem je nastao beskrupuloznom prodajom nečega što je deo kinematografije i danas film funkcioniše po principu samoodržavanja. Ovu umetnost održavaju uglavnom filmski radnici, producenti i reditelji jer su izdvajanja iz državne kase i budžeta otprilike oko milion i trista hiljada evra godišnje – to je nešto što se u svetu, a i u našem komšiluku, smatra dovoljnim samo za jedan niskobudžetni film, a ovde su to pare koje se upotrebljavaju za godišnju kinematografiju Srbije.

Serbischer Regisseur Darko Bajic Flash-Galerie

DW: Da li u takvim uslovima nastaje razlika u generacijama filmskih reditelja?

DB: Razlika u generacijama filmskih reditelja postoji, ali ovde suština nije u rediteljima nego u mogućnosti da se filmovi proizvode. Ako za jedan film, koji je u proseku košta 800.000 evra, država izdvoji 200.000, a vi sami morate da pronađete 600.000, a država vam opet uzme onih 200.000 kroz PDV, onda je jasno da se filmovi prave u vrlo oskudnoj produkciji. Za 200.000 evra bilo gde u svetu možete iznajmiti kameru, laboratoriju, itd.

Tu je suštinski problem: od trenutka kada je uništen Avala film, svake godine se iz Srbije odliva oko milion i po evra za iznajmljivanje tehnike iz inostranstva, na laboratorije, na tonske obrade itd. Kada tu svotu pomnožite sa dvadeset godina, videćete koliko je to para. O tim problemima niko ne razmišlja i mislim da je ovo jedan od najklasičnijih nokauta kinematografije od strane onih koji trebaju da se brinu o kulturi.

Na sledećoj strani:

Odumire mali srpski bioskop, a rađaju se „spomenici“ Holivudu