Azil samo stvarno progonjenima | Evropa | DW | 04.07.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Azil samo stvarno progonjenima

Da li je uvođenje strožijih kriterijuma za azil u Nemačkoj stvarno tako skandalozno kako tvrde kritičari? Feliks Štajner smatra da skandal nije u tome što će potražioci azila sa zapadnog Balkana biti brže vraćani kući.

Nema ni šest nedelja kako je Bundestag proslavio 65. godišnjicu Osnovnog zakona Nemačke (nemačkog ustava). Tada je književnik i orijentalista Navid Kermani oštrim rečima kritikovao situaciju u vezi sa osnovni pravom na azil u Nemačkoj. Jasna rečenica koja je glasila: „oni koji su politički progonjeni uživaju pravo na azil“, zamenjena je 1993, kako je rekao Kermani, „monstruoznom odredbom od 275 reči, koje su smušeno naslagane jedne na druge sa čvrsto umetnutim rečenicama, a sve samo da bi se sakrilo jedno: da je Nemačka praktično ukinula azil kao osnovno ljudsko pravo“. On je pozvao poslanike da Osnovni zakon do njegovog 70. rođendana očiste od te „ružne, nemilosrdne mrlje“.

Nove „sigurne zemlje porekla“

Dve trećine poslanika očigledno ne misli kao Kermani. Oni su sada prihvatili zakon koji počiva na onoj „monstruoznoj odredbi od 275 reči“: Makedonija, Srbija i Bosna i Hercegovina od sad važe kao „sigurne zemlje“. To faktički znači da će zahtevi za azil koje podnesu građani tih zemalja biti manje temeljno proveravani i da će podnosioci zahteva moći brže da budu vraćeni u svoju domovinu.

Da li će time biti prekršena ljudska prava, kako prigovaraju kritičari novog zakona? Neće, jer ni u jednoj od zemalja zapadnog Balkana ne vladaju uslovi na kakve su mislili očevi i majke Osnovnog zakona 1949. prilikom formulisanja odredbe o pravu na azil. Kod podnosilaca zahteva za azil iz tih triju zemalja gotovo isključivo se radi o Romima koje se u njihovoj domovini na razne načine diskriminišu, ali se oni ne progone. A nemačko pravo na azil ne može da bude instrument kojim se rešavaju takvi problemi.

Odluka nemačkog Bundestaga je ispravna i iz još jednoga razloga: trenutno otprilike svaki peti zahtev za azil u Nemačkoj podnose građani iz jedne od tih zemalja. Apsolutni broj tih zahteva se udesetorostručio otkako građani Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije mogu bez vize da doputuju u Nemačku. Da nema novog zakona morale bi ponovo da budu uvedene vize – na štetu svih građana tih zemalja.

Prednost izbeglicama iz Sirije i Iraka

Osim toga, zakonodavac čini dobro ako u vreme kad veoma raste broj izbeglica iz Sirije, Iraka i Avganistana omogućava da se nemačka pomoć koncentriše na one čiji životi su krajnje ugroženi. Građanima se ne može objasniti potreba za izgradnjom novih smeštaja za izbeglice i potražioce azila u gotovo svim nemačkim općinama, ako te centre velikim delom koriste osobe koje gotovo bez izuzetka moraju da budu vraćene u domovinu jer njihov zahtev za azil očigledno nije utemeljen. Onaj ko s pravom očekuje veću pomoć Nemaca za žrtve sukoba u Siriji i Iraku, mora da prihvati to da prioriteti moraju biti uspostavljeni.

Zato nije najnovije pooštravanja zakona o azilu nije skandalozno. Skandalozno je to što je velik deo Sirijaca koji su došli u Nemačku morao da bude doveden u životnu opasnost prilikom prelaska Sredozemnog mora u čamcima kako bi ovde pronašli utočište. Skandalozno je i to što u Nemačkoj, u kojoj se neprestano govori o potrebi stručne radne snage iz inostranstva, mnogi od tih stručnjaka koji nisu rođeni u Evropi moraju najpre da podnesku zahtev za azil da bi uopšte ušli u Nemačku. Parafraziraću Navida Kermanija: bilo bi lepo kad bi ta „ružna, nemilosrdna mrlja“ nemačkoga zakonodavstva mogla da bude uklonjena do sledećeg okruglog rođendana Osnovnog zakona.