1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Autocenzura na balkanski način

Kada su devedesetih godina u bivšim jugoslovenskim republikama na vlast došli nacionalisti, mnogi novinari su im se spremno našli na usluzi i počeli da udaraju u ratne talambase.

Pisanje novinara nije se bitnije promenilo

Pisanje novinara nije se bitnije promenilo

„To je bila uloga ’servisera i pojačivača’ etnonacionalističkih ciljeva političkih elita. Oni su shvatili da za predstojeću mobilizaciju za klanje njima treba poluga elektronskih medija, pre svega televizije. Mogli su napraviti koncentrisanu i veoma uspešnu mobilizaciju za rat. To je bila primarna uloga tamošnjih medija“, kaže Dragoslav Dedović, novinar i šef ogranka fondacije „Hajnrih Bel“ za jugoistočnu Evropu čije je sedište u Beogradu.

Novinari su se tako poveli za starim refleksom koji je decenijama negovan u socijalističkoj Jugoslaviji, a to je poslušnost. U državnim medijima nikada nisu naučili da kritički izveštavaju. Umesto toga, sprovodili su autocenzuru.

Nedorasli zadatku

To se nije bitno promenilo ni posle rata, iako su tržište preplavili mnogobrojni privatni mediji. Stare strukture su se jednostavno prebacile u novo vreme, kaže zagrebački politikolog i aktivista za ljudska prava Žarko Puhovski:

Ratni izveštač na zadatku

Ratni izveštač na zadatku

„Nasuprot samorazumevanju novinara, oni nisu bili ni u kom pogledu u prvim redovima kada govorimo o mainstream-novinarima, otkrivanju istine, nego su se stalno zapravo pojavljivali kao tumači onoga što je politički već odlučeno, pa kad je politika bila za kavgu bili su i oni, a kada je politika odlučila da sarađuje, sarađivali su i oni.“

Problem je u tome što isti mediji i isti ljudi koji su do pre nekoliko godina bili ratni huškači sada treba da prevazilaze prošlost kao anđeli mira. Nije ni čudo da nisu dorasli tom zadatku, kaže Dragoslav Dedović:

„Ne postoji sistemsko izveštavanje ljudi šta je zaista bio taj rat, ko je zaista doveo do njega, ko su osnovni ključni akteri, ko su osnovni krivci... sve se to delegiralo – kao i pravda uopšte – na Hag, i onda to više nije domaća stvar.“

Normalizacija bezbolnija

Posle rata, u kome nije bilo jasnih pobednika, postavilo se pitanje: kako dalje? U mnogim slučajevima, žrtve i počinioci zločina ostali su susedi koji sada moraju da nauče da žive sa mračnom prošlošću. U dilemi: normalizacija ili pomirenje? – normalizacija se pokazala kao jednostavnije i bezbolnije rešenje, kaže Puhovski.

„Bila je to normalizacija na najnižem nivou, recimo, preko televizijskih programa, preko zabavne i narodne muzike, govori se istinito o žrtvama na svim stranama kao takozvane dirljive priče, ili humanitarna pitanja ili slično, što nije puno, ali je mnogo više nego što smo imali pre nekoliko godina.“

Ima mnogo znakova normalizacije na području bivše Jugoslavije, ekonomske i kulturne. Nekadašnji protivnici sada međusobno trguju, ljudi mogu slobodno da putuju i svi posećuju koncerte istih pop-zvezda. Ljudi, ako se i ne vole, bar ne skidaju jedni drugima glave. To se naziva normalizacijom. Sve što se o medijima može reći, jeste da u tome učestvuju.

Autor: Zoran Arbutina

Odgovorni urednik: Ivan Đerković

  • Datum 29.05.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/Hzop
  • Datum 29.05.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/Hzop