1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Arheologija je politika

Već godinama se zaoštravaju odnosi između turskih vlasti i mnogih muzeja u Evropi. Ankari su posebno trn u oku nemački muzeji i optužuju ih za „pljačku“ arheoloških nalazišta.

Efes, Pergamon, Troja... Sve su to antički velegradovi neprocenjive arheološke vrednosti koje istražuju vojske arheologa iz čitavog sveta. Ali, sve su to mesta u Maloj Aziji koja se već odavno nalaze u Turskoj – i Ankara zahteva povratak najvažnijih nalaza u tu zemlju. Još u doba dok je Turskom vladao sultan, svaki izvoz arheoloških vrednosti bio je zabranjen.

Na tim nalazištima već odavno rade i nemački arheolozi – i ne samo Hajnrih Šliman, koji je još 1873. verovao da je otkrio Troju. Ali ta saradnja Nemačke i Turske koja traje već preko 150 godina, nalazi se na ivici propasti zbog zahteva za povratkom i nemogućim uslovima koji se postavljaju pred arheologe koji istražuju nalazišta u današnjoj Turskoj.

Nisu pogođeni samo nemački muzeji: Turska traži „svoje“ eksponate i iz Britanskog muzeja u Londnu ili njujorškog „Metropolitena“. Situacija je nedavno eskalirala i na dva nalazišta gde su istraživali arheolozi iz Francuske i gde su radovi morali da budu obustavljeni.

Ako im se i ponudi prst...

Pogledajte video 04:55

Spor Turske i Nemačke oko arheologije

S druge strane, Nemačka je donekle čak i izlazila u susret zahtevima Turske. Još 2011. je tadašnji ministar kulture Turske Ertugrul Gunaj zatražio da se iz berlinskog Muzeja za umetnost Male Azije, u Tursku vrati takozvana sfinga iz Hatudže. Taj nalaz, star preko 3.000 godina, je još od Prvog svetskog rata u Berlinu, a Ankara je zapretila da nemački arheolozi, ako ona ne dobije taj eksponat, neće smeti da rade u Turskoj.

Na kraju, sfinga je vraćena, ali, kako objašnjava zamenik direktora Fondacije pruskog kulturnog dobra Herman Parcinger, ne kao ustupak toj očiglednoj uceni, nego kao čin dobre volje Nemačke. Jer tom prilikom su potpisani i sporazumi o boljoj saradnji arheologa dveju zemalja, a u Berlinu se pripremala i velika izložba o Pergamonu gde su se Nemci nadali da će im Turska pozajmiti poneki eksponat.

Ali iako je sfinga u Turskoj, svi sporazumi su ostali samo mrtvo slovo na papiru: za izložbu 2012. nije stigao ni jedan eksponat iz Turske, a umesto saradnje, stižu sve novi i novi zahtevi Ankare. Takvu politiku nastavio je i novi ministar kulture Turske Omer Čelik koji od Nemačke traži izvinjenje jer su njeni arheolozi u Turskoj iza sebe, kako se izrazio, ostavili „puste predele“ i kategorički zahteva povratak još pet antičkih objekata iz berlinskih muzeja.

„Turci samo žele turističke atrakcije“

Da apsurd bude veći, iako je zaista tačno da ima eksponata koji su prokrijumčareni iz Turske ili su kupljeni na crnom tržištu, neretko od kradljivaca i ilegalnih kopača, čak tri od traženih pet eksponata – torzo ribara iz Afrodizijasa, sarkofag Hadži Ibrahim Velija i jedan molitveni oltara iz 13. veka – su, uprkos načelnoj zabrani, legalno došli u Nemačku, uz punu suglasnost (tadašnjih) turskih vlasti.

Sfinga iz Hatudže

Sfinga iz Hatudže

Ernst Pernicka, koji je mnogo godina vodio iskopavanje nalazišta u Troji, uveliko sumnja da je Turskoj uopšte stalo do tih kulturnih dobara – već do nečeg sasvim drugog: oni, kaže, žele turističke atrakcije, „arheologiju u akciji“ i umesto naučnog proučavanja nalazišta, od arheologa traže da nalazišta pripreme za predstavu kojom će moći da privlače turiste.

Zapravo reč je, a to priznaje i turski istoričar Edhem Eldem, ne samo o sve većem turskom nacionalizmu u odnosu prema stručnjacima drugih zemalja, nego i o činjenici da je područje arheologije podređeno Ministarstvu kulture – i turizma. S druge strane, ni Ankara nimalo ne okleva da važna arheološka nalazišta, poput Alijanoija ili Hasankeifa, žrtvuje i potopiti pod akumulaciono jezero, uprkos svim protestima naučnika iz sveta.

I na kraju, čak i da se može verovati turskim vlastima kako im je stalo do kulturnog dobra iz perioda daleko pre dolaska Seldžuka – današnjih Turaka na to područje, onda bi i Turska morala da se odrekne nekih eksponata kojima se ponosi. Na primer, čuveni Aleksandrov sarkofag koji je još od 1887. u Arheološkom muzeju u Istanbulu, morao bi da bude vraćen zemlji u kojoj je i pronađen. Nekad je sve to bilo Otomansko carstvo, ali danas je to Liban.

Autori: Andrea Kaziske / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Audio i video