Apsolutni sluh nije blagoslov

Džefri Vinter je kao dete umeo da otpeva melodije koje bi čuo. Suzane Patic je u školi shvatila da bez problema može da prepozna tonove. Danas su njih dvoje profesionalni muzičari u bonskom Betoven orkestru i svoj dar doživljavaju istovremeno kao prednost i opterećenje. Vinter svira hornu:

„Kad pritisnete ventile, zvuk koji izlazi je ponekad pitanje sreće. Ako imate apsolutni sluh, možete da umanjite problem. Mi danas imamo predstavu ’Ivica i Marica’ u kojoj drugi čin počinje solo hornom. Ton F moram da pogodim ni iz čega. Ali ja ga imam u uhu pre nego što ga odsviram.“

Suzane Patic ima drugačije mišljenje:

„Kod sviranja viole, apsolutni sluh predstavlja nedostatak zato što sam nefleksibilna. Morala sam da naučim da budem fleksibilnija.“

Posebno teško sa gudačkim instrumentima

Apsolutni sluh nije božji dar koji od muzičkih talenata pravi muzičke genije. Naravno da taj dar pojednostavljuje čisto sviranje, poznavanje i prepoznavanje kompozitora, pamćenje, pevanje i sviranje iz nota. Međutim, apsolutni sluhisti veoma su osetljivi na nečist, kolebljiv ton. Dežfri kaže:

„Postoje grupe koje imaju tendenciju da sviraju intonativno visoko ili nisko. Kad sviram s njima, mogu da čujem moram li malo niže ili više da sviram. Ali kada se grupe pomešaju ponekad znam da neće biti dobro. Onda počnem sa višim tonom zato što to ’manje boli’. Ali zaista mi je bolno to da slušam.“

Muzičarima koji sviraju gudačke instrumenta je posebno teško. U slučaju da su viola, violina ili čelo drugačije naštimovani nego inače, dolazi do iritirajućeg nesporazuma uobičajenih tonova u uhu i tona koji proizvodi instrument. Suzane je svirajući baroknu muziku imala velike probleme:

„Dogodilo mi se da uopšte nisam u stanju da sviram baroknu muziku. Imala sam poziv da sviram u jednoj crkvi. Na probi su orgulje svirale A, i bilo mi jasno da ja nemam šanse. Naštimovala sam violu niže, ali u trenutku kada sam počela da sviram, automatski sam izjednačila ton. Dakle, svirala sam za pola tona više iako sam instrument naštimovala na pola tona niže.“

Kog je tonaliteta mašina na gradilištu?

Kako se apsolutni sluhisti nose sa zvukovima u svakodnevnom životu?

„Sa gradilišta se često čuje glasna buka. Ponekad mogu da odredim koji ton proizvodi pisak mašina“, kaže Vinter.

„Čim čujem muziku u nekoj radnji, odmah pogađam ton. Ne mogu da se oduprem, mada ponekad uopšte ne želim to da radim“, kaže Paticova.

Ponekad dolazi i do nemilih scena. Vinter kaže:

„Jednom prilikom sam čuo obradu klavirskog koncerta Čajkovskog. Tonalitet je bio pogrešan, to mi je toliko smetalo da više nisam mogao da pričam i napustio sam radnju.“

Suzani jako teško pada da opušteno sluša kako drugi sviraju:

„Problem je što mene 90 odsto muzike ne zadovoljava i boli me želudac, ali kada čujem preostalih deset odsto, sva se naježim, vreme se zaustavi. Veoma intenzivno osećanje, koje se nažalost veoma retko dešava.“

Autorke: Kornelija Rabic / Željka Bašić-Savić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković