Ambasadori ljudskih duša | Mozaik | DW | 08.04.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Ambasadori ljudskih duša

Kakve dodirne tačke i sličnosti, imaju dva „drevna naroda“: Cigani (naziv kojim se koristim u plemenitom smislu i u prevashodno literarnom kontekstu) i cirkuski artisti?

Klovnovi su deca čovečanstva. Sekta koja je odbila da odraste u znak protesta prema okupatorima i uzurpatorima stvarnosti, onima koji su „odrastanju naseli“. Zaverenici, obešenjaci, komedijanti, spadala, majstori grimasa i vica koji se svemu mogu narugati i sve izvrnuti naopačke. Najbolji među njima svojevoljno su napustili život, jer, salto mortale je nepisani kod, poslednja tačka, krešendo vrhunskih klovnova. Pod maskama je skriven, njihov tajni prezir prema ugovorenom životu, vegetiranju i starosnoj penziji.

Cigani, su siročad ovoga Sveta. Oni do danas ni status dece nisu stekli. Iako im infantilnosti ne nedostaje. Naprotiv. Ali oni u socio-civilizacijskom smislu, još nisu ni rođeni! Oni, u društvenom poretku ovoga sveta, ni fetusni položaj nisu napustili. Zaspali između postojanja i nepostojanja, kolenopreklono, sa molitveno, (kao u embriona), sklopljenim dlanovima dece, prosjaka i prosjakinja, kriju tajnu svoje neuništivosti.

Jovan Nikolić

Jovan Nikolić

Cigani su takođe vrhunski Ekvilibristi! Čitavog svog života koračaju i igraju po razapetom konopcu, iznad ambisa egzistencije. Bez postavljenih sigurnosnih mreža ispod. Na violinskoj žici (obavezan hvat G-mol), održavaju ravnotežu gudalom od dlaka konjskog repa, premazanima stikom kalafonijuma. Otuda ih pogrdno u našim varošima pogde nazivaju „Kalafonci“. Na toj žici zategnutoj između kobilice i čivija, između bića i nebića, smisla i ništavila, nose krst satvoren od gudala i violine.

I Cigani kao i cirkuski artisti žive po šatorima. Razlika je u dimenzijama i lokacijama. Jedni svoje mrkosive, ušljive i neugledne čerge (Carra) postavljaju na pustim livadama, na obodima periferija, šuma, smetlišta. Drugi svoje atraktivne, raznobojne i svetlucave arene od šarenih, kišom i snegovima izbledelima platnima, razapinju u centru grada, na trgovima i Marktplacevima.

Ulazak u ciganske šatore je besplatan jer tamo ima šta da se gleda, ali se nema šta videti. Može samo da se čuje i odboluje. Ovi drugi naplaćuju gledanje svega što kod njih ima da se vidi i čuje.

I jedni i drugi čitav vek provode putujući u svojim kućama na točkovima, čergama ili Wohnwagenima. Odabrali su da im je jedino tako moguće preživeti. U pokretu.

Dromomani, Trawelers, Reisender, Voyageurs, Οι ταξιδιώτες, Viaggiatori, primorani da večito svoje tragove ispisuju konjskim kopitama i točkovima, pod kojima su svi kontinenti postali dvorišta. Od naselja do naselja. Od grada do grada. Iz države u državu. U potrazi sa svojom zajedničkom postojbinom – Nedođijom. Nimmerland!

I jedni i drugi zarađuju tako što proizvode i prodaju muziku i zabavu, obmane i čarolije, gatanja i prevare, magije i iluzije, maglu i mesečinu… Jer kada se u ljudima nagomila kliše svakodnevnog života do vrha nepodnošljivosti, oni zavape u pomoć Cigane i cirkuzante, razlete se po kafanama i cirkusima da uz kratkotrajnu anesteziju zabave i opsena, iz sebe evakuiraju škodljive supstance rutine.

Symbolbild Zirkus Circus bunt Clown

Panem et circenses, plebejska higijena ubajatelim egzistencijama. Cigani i Artisti, savremeni Gladijatori. Higijeničari i ambasadori ljudskih duša!

*

Deca vole cirkuzante i cirkusanisanje, a Ciganima ih plaše. Kad odrastu, tačnije kad ateriraju bez padobrana u svet odraslih, preziru i jedne i druge. Ali im zavide. Na hrabrosti i na slobodi. Nema slobode bez hrabrosti.

Klovnovi tobože sviraju lažne trumpete, plastične gitare i akordeone parodirajući muziku u korist vica. Cigani parodiju svojih poluživota izvode bez plejbeka na čađavim i masnim lautama, ćemanima, trubama, begešima. Pretaču u molsku gamu, unikatnu Cigansku muziku kojom prišivaju zakrpe na emotivne poderotine, duševne boli i tegobe, u korist kardiovaskularnih organa konzumenata.

Slušajući opsenarske zvuke Ciganske muzike, ljudima biva lakše; nelagode nestaju i oni su skloni da pomisle da su tankim svojim sluhom popili štogod vedro i lekovito. Ali to je, mislim, potpuno pogrešno uverenje.

Gotovo svi pripadnici ovoga sveta, koji su ozbiljno i trajno inficirani zadatim životom, vlasnici su malih ožiljaka i rupa u svome emotivnom biću. Te kada ih Cigani izbombarduju svojim ožiljcima i crnim rupama namesto duša, svojom muzikom i pesmom, ovima, lakše ranjenima, namah stane dobro. Gotovo prizdrave kad osete da postoji daleko veća i crnja muka od njihove. Cigani – kardiolozi, psihoterapeuti, autodidakti.

I po odeći kojom se odevaju ili kostimiraju, opet jedni nalikuju drugima. I jedni i drugi boluju od grotesknog šarenila mimo svih diktata mode, građanskih uniformnih te odevnih konvencija i konfekcija. Arlekin, Pjero, Klaun, artistkinje na trapezu u blistavim trikoima, ruku pod ruku sa ciganskim šarenim ‘aljinama, šalvarama, maramama, prslucima, košuljama, minđušama, prstenjem, zlatnim dukatima. Gotovo jednaka kostimografija.

Kao da se tim preobiljem kolora, šarenišom, te sjaktavim kinđama i džidža-bidžama brane od sivila neimaštva i skrajnutosti. Hromatskim vriskom protiv monotonije crno-bele podele uloga na dobitnike i luzere.

Cigani su kao i Cirkusanti kratkoveki. Osvetljavajući, poput sveća koje gore sa oba kraja, svoju i tuđu tminu, gore i pregore. U cirkuskoj Areni ove civilizacije, njima je, da bi preživeli, svaki dan jedna nova predstava. Svaki dan – premijera.

Cirkusanti, kao i Cigani nose masku namesto svoga lica. Boja naravno nije ista. Kod klovnova lice je premazano belim cinkvajsom. Okolo usana, cinoberom je oslikan predizajnirani osmeh. Obrve i oči su uveličane olovkom crnog krejona. Pod okom nacrtana suza.

Cigani nose na licima prirodnu dunkl farbu. Osmeh otkriva zlatan zub. Grimasa tuge je prirodni raspored falti, veđe guste i jake, oči velike, garave. Pod okom suza. Ništa kod njih, od svega toga, nije nacrtano.

Autor: Jovan Nikolić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković