Aleviti na putu ka ravnopravnosti

Odavno su u predvorju kulturnog centra alevitske zajednice u istanbulskoj četvrti Alibej sa ljubavlju posađena 33 stabla. Svako stablo je spomenik za članove zajednice, koji su poginuli tokom podmetnutog požara u Sivasu. Taj dan duboko se urezao u sećanje alevita. „Masakr koji se dogodio 1993. nam je pokazao: ako se mi aleviti i dalje budemo organizovali i ako ne budemo tihi, takvi događaji će biti češći“, kaže Husein Guzelgul u razgovoru za DW. Taj bivši nastavnik je i direktor kulturnog centra i alevitski vernik vođe ili dede.

U Turskoj, procenjuje se, živi oko 15 do 20 miliona alevita – Društvo za ugrožene narode procenjuje da ih je i više od 20 miliona. Oni svoju religiju smatraju delom islama. Za razliku od sunitskog islama, aleviti se mole četvrtkom, a ne petkom, objašnjava Guzelgul i dodaje da se muškarci i žene zajedno mole i da žene ne moraju da pokrivaju glavu.

Za pripadnike alevitske verske zajednice u Turskoj nema verskih objekata kao što su crkve ili džamije. Prostori za molitvu uređuju se samo u velikim kulturnim centrima, kao što je onaj u Alibeju. Osim toga, u kulturnom centru mogu da se pohađaju kursevi jezika kao i muzička i dramska škola. Država ne subvencioniše tve ustanove. Kulturni centri finansiraju se isključivo donacijama.

„Uznemiravanja još uvek postoje“

U gradu Sivasu su 2. jula 1993. život izgubila 33 alevita. Fundamentalistička grupa podmetnula je požar u hotelu Madimak: gosti su doputovali u taj grad zbog alevitske proslave. Višečasovna svečanost prenosila se na televiziji: pred hotelom se skupilo na hiljade sunita, koji su većina među muslimanima u Turskoj i koji već generacijama alevite smatraju nevernicima i jereticima. Glasno su pred hotelom u Sivasu uzvikivali: „U ime božje, dosta nam je vas“. Policija i vatrogasci pojavili su se tek satima kasnije – zašto je tako, do danas je nejasno.

Mnogi aleviti su i danas ljuti zbog tog događaja. No, njihova mržnja nije usmerena samo na prošlost – i danas su aleviti diskriminisani, kako od države, tako i od turske zajednice. Najveći problem je taj što se aleviti smatraju građanima drugog reda, objašnjava Guzelgul. „Uvek smo bili isključeni, progonjeni i asimilovani. Uvek su nas maltretirali, vređali, a to se radi i danas“, priča taj pobožni alevit.

Kao primer Guzelgul navodi svađu oko alevitskih sahrana. Sunitski muslimani često su znali da uvrede alevite tako što su tvrdili da oni ne bi smeli da održavaju pogrebne obrede, da ne smeju da isprate pokojnika i da nisu pravi muslimani, kaže Guzelgul. „Koristi li smo peškire i čaršave iz svojih kuća da bi mogli da sahranimo pokojnike.“

„Teško nam je da poverujemo Erdoganu“

Turski premijer Redžep Tajip Erdogan planira nove reforme, koje bi trebale da izađu u susret zahtevima alevita. Prema navodima turske televizije „Haberturk“, vlada želi da od postojećih alevitskih organizacija formira jednu zajedničku. Tu krovnu organizaciju vlada treba da pomaže subvencijama. Na univerzitetu Hiti u gradu Čorum, na prostoru Anadolije, oko Crnog mora, uskoro bi trebao da se osnuje i katedra za „Alevitizam“. Alevitski vernici tamo bi trebalo da imaju mogućnost da obrazuju alevitske teologe. Nakon završetka, trebalo bi da dobiju zvaničan dokument kojim se priznaju kao „verske vođe“.

Muhterem Aktas ne veruje u Erdoganove planove. Aktas je direktor fondacije „Alevi Bektaši“ u Istanbulu. Rođen je i odrastao u Sivasu. Kao 20-to godišnjak bio je svedok podmetnutog požara u tom gradu i stajao u blizini sunitskih fundamentalista. On se seća groznog događaja i „namernog“ ubistva alevita. Ali naglašava da je uvek postojalo proganjanje alevita. „Najpoznatiji masakar alevita dogodio se 1516. Tada je osmanski vladar sultan Javuz Selim naredio da se ubije preko 40.000 alevita. A Erdoganova vlast želi da treći most preko Bosfora nazove po njemu“, kaže Aktas.

To jasno pokazuje netrpeljivost i neprijateljstvo turskoj premijera prema alevitima, smatra Aktas. „Ipak, nadamo se boljitku, iako nam je teško da poverujemo Erdoganu.“ Aleviti su hteli jednaka građanska prava: „Ne treba nam pozitivna diskriminacija ili toleranciju. Ne želimo posebna prava, samo želimo da su svi jednaki“, tvrdi direktor fondacije „Alevi Bektaši“.

„Razlike se moraju prihvatati“

Alevitska spisateljica i novinarka Mijase Ilknur ne shvata ozbiljno Erdoganove reforme. „On (Erdogan) želi novi most preko Bosfora da nazove prema osobi čije ime alevite strašno vređa i onda želi da sprovede reforme za alevite?“, pita Ilknur sarkastično. Ako će i aleviti dalje biti diskriminisani, onda ni reforme ništa ne znače, objašnjava Ilknur za DW.

Za Ilknur je najveći problem diskriminacija alevita. „Ugnjetavanje, nasilje i otuđenje imaju samo jedan rezultat: aleviti će se okruniti još više svom identitetu i svojoj veri. Postaće još radikalniji“, smatra ona. Ne mogu se svi aleviti proterati ili rizikovati masakr. Potrebno je voditi miran suživot i prihvatiti verske razlike.

Autorice: Senada Sokolu / Svjetlana Rezo
Odgovorni urednik: Ivan Đerković