Aldi – jevtinoća izgrađena na mobingu | Izbor iz štampe | DW | 30.04.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Aldi – jevtinoća izgrađena na mobingu

Optužbe protiv koncerna Aldi-jug su uzele maha; na televiziji i u novinama, ovaj lanac samoposluga sa diskontnim cenama je razobličen kao mračna firma koja radnike dobro plaća, ali i izrabljuje i špijunira.

Špigel prenosi svedočenja „insajdera“ o „beskrupuloznoj praksi jednog koncerna“. Članak počinje pričom o nastanku knjige jednog od bivših menadžera u Aldiju, Andreasa Štrauba: „Aldi – jednostavno jevtino“. Štraub je sa 23 godine postao najmlađi menadžer jedne samoposluge u regiji. U prvoj godini je imao bruto-platu od 60.000 evra. „Danas zna da je ta, za početnika natprosečna, plata bila zapravo i obeštećenje za pretrpljen bol. Zapravo, naslutio je to već kada su mu rekli da samo polovina menadžera koji su pošli tim putem izdrži do kraja.“

„Koncern funkcioniše po jednostavnom principu: poverenje je dobro, kontrola – još bolja. Sumnja – vlada. (…) Osnova Aldijevog stila rukovođenja je takozvani Harcburški model, menadžerska metoda koju je razradio Rajnhard Hen sredinom prošlog veka. U to vreme gotovo revolucionarni model učio je da se zadaci i odgovornost delegiraju na zaposlene – i da se zaposleni pri tome strogo kontrolišu. (…) Aldijevi rukovodioci poslovnica nemaju šta da kažu. Oni primaju naređenja i predstavljaju izvršne organe, poput njihovih kolega najnižeg ranga. Odluke donosi Upravni savet (U Aldiju-sever) ili Koordinacioni savet (Aldi-jug).

Špigel dalje navodi primer Svegi Bolut, bivše radnice Aldija koja je, kao majka troje dece, provela pet godina na porodiljskom odsustvu. „Kada se vratila, od stare radnje više nije ostalo mnogo. Svi koji su imali puno radno vreme zamenjeni su kolegama čije je radno vreme bilo skraćeno ili mladima na profesionalnoj obuci. ’Tokom prve tri nedelje morala sam da radim 80 sati prekovremeno, od 8 ujutro do 22 sata bez pauze. Ali, to sam sve progutala jer rado radim svoj posao.’ Tri dana pred Božić, pred njom se pojavila direktorka samoposluge koja je držala u rukama njen dosije. Rekla je: ’Imate problem. Ovde imam rešenje o zapleni 2.000 evra od Vaše plate. Isplatiću Vam taj novac ako završite radni odnos u Aldiju.’ Pri tome Svegi Bolut niti je imala dugove, niti je zaista postojalo rešenje o zapleni dela plate.“

„Direktorka je počela da viče na Svegi Bolut, umesto zaplene, počela je da govori o kontrolorima koji su glumeći kupce navodno ustanovili da je ona potkradala mušterije prilikom naplate. Bolut prenosi da je godinama radila za kasom, a da se niko nikada nije žalio na nju. Vreme je prolazilo i ona je na kraju počela da popušta, mobing je smrvio, i na kraju je potpisala papir za koji je mislila da je potvrda otkaza, a u stvari se radilo o posebnoj vrsti ugovora o prestanku radnog odnosa koji je vrlo povoljan za poslodavca jer praktično ne dozvoljava mogućnost da se otkaz sudskim putem ospori.“

Deutschland Wirtschaft Aldi LKW in Köln


Špigel dalje piše da zaposleni u Aldiju ne samo što bespogovorno (moraju da) trpe prekovremeni rad bez nadoknade, već ih rukovodstvo, bez njihovog znanja, kontroliše i nadgleda kamerama ili uz pomoć detektiva. Motri se na kasire, radnike u skladištima, na sve. Pazi se ne samo na to da li rade manje ili više prilježno, već i na to da li ispiru rešetke u umivaonicima ili gase svetlo kada napuštaju garderobu. Jer, rukovodstvo ne želi da rešetke pokrije krečnjak – nabavka novih je skupa, baš kao i nesmotreno trošenje struje. (…) Detektivi koje uprava šalje u filijale da bi kontrolisali rad kasirki paze da li one rade ‘skoncentrisano’ i ako to nije slučaj, kasirkama stižu opomene. Njihov tekst je običan unapred odštampani obrazac.“

Ima i slučajeva kada su u Aldijevim samoposlugama bili postavljani specijalni ormari za koje kupci nisu znali šta predstavljaju. A u tim ormarima su stajali detektivi opremljeni kamerama koji su često zumirali i snimali žene u mini-suknjama ili sa dubljim dekolteima, kako se naginju nad tezge sa voćem i povrćem; kasnije su te snimke rezali na kompakt-diskove i davali upravama koje su ih razmenjivale među sobom. Sve ove priče su samo „vrh ledenog brega“ koji su videli mnogi zaposleni, pa su želeli da osnuju neku vrstu radničkog saveta. Zidojče cajtung piše da je koncern godinama sistematski gušio takve pokušaje. „Troje zaposlenih na kasi su pokušali da, pozivajući se na statut firme, formiraju odbor za organizaciju izbora članova tog saveta. Koncern je inicijatorima poslao veliki broj opomena i protiv njih pokrenuo više sudskih procesa. Pošto ipak nije mogao da flagrantno prekrši zakon, on je na kraju dozvolio osnivanje radničkog saveta, ali je u njega uspeo da smesti ’svoje ljude’. A zatim je hrabra trojka – koja je u međuvremenu doživela šikaniranje svih vrsta – odustala. Zidojče cajtung navodi samo imena odvažnih: „Snežana M, Aleksandar C. i Nenad D.“

Priredio: Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević