1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Albanski put do NATO

Donedavno je mnogima bilo nepojmljivo da zemlja orlova i bunkera postaje članica NATO. Albanija je do početka devedestih godina prošlog veka bila u kandžama najgore evropske komunističke diktature.

Zemlja orlova ulazi u NATO

Zemlja orlova ulazi u NATO

Sve do svoje smrti 1985. godine Enver Hodža i njegov režim su Albaniju držali hermetički zatvorenom. U više od 45 godina komunističke vladavine je za potrebe „obrane zemlje od brojnih neprijatelja“ sagrađeno oko milion betonskih bunkera. Mnogi od njih i danas podsećaju na mračnu prošlost te zemlje.

Prvi višestranački izbori održani su 31.3.1991. godine. Većinu je osvojila Albanska radnička partija, kako se zvala stranka Envera Hodže, ali koja je posle toga promijenila ime u „Socijalistička stranka Albanije“. Za prvog predsednika partije izabran je raniji premijer, Fatos Nano. Godinu dana kasnije održani su novi izbori kada je pobedila Demokratska stranka. Salji Beriša tako postaje prvi nekomunistički predsednik Albanije, dok je Nano zbog „zloupotrebe državne imovine“ morao u zatvor.

Albanija je u vreme Envera Hodže bila najzatvorenija evropska zemlja

Albanija je u vreme Envera Hodže bila najzatvorenija evropska zemlja

Demokratske promene i opasnosti

Nestankom komunističke strahovlade, početkom devedesetih zemljom je počeo da se širi organizirani kriminal. Naročito popularan je bio svojevrsni „lanac sreće“ gde su sumnjivi tipovi građanima obećavali vrtoglave kamate na njihov novac. Mnogi Albanci poverovali su obećanjima o brzoj zaradi: kriminalcima su davali svoje ušteđevine i čak prodavali svoje posede i kuće, u nadi za ogromnom zaradom. 1996. godine su u Albaniji održani redovni parlamentarni izbori na kojima je opozicija tvrdila da su u najvećoj meri falsifikovani. Organizovani su i protesti, ali su ugušeni silom.

Usledilo je ono, što se moralo dogoditi: početkom 1997. je pokrenuta velika akcija protiv organizovanog kriminala. Policija je uhapsila 118 osoba, ali je u zemlji vrlo brzo nastao pravi haos. U mnogim gradovima organizovane su demonstracije. Rezignirani ljudi uništavali su imovinu, krali, pljačkali i palili sve što im se našlo pod rukom. Vlada je proglasila vanredno stanje, ali su na jugu zemlje napadnuta i vojna skladišta, odakle je ukradeno na desetine hiljada komada oružja.

Građanski revolt je u nekim delovima zemlje prerastao u oružanu pobunu sa političkim zahtevima. Posle samo dva meseca, pobunjenici su preuzeli kontrolu nad većim brojem gradova na jugu zemlje. Izbio je građanski rat, koji je rezultirao velikim brojem ubijenih, ranjenih i ogromnom materijalnom štetom. Fatos Nano biva oslobođen iz zatvora, dok su predsednik Beriša i premijer Aleksander Meksi, bili prinuđeni da podnesu ostavku. Ubrzo je formirana prelazna vlada, sa Baškimom Finom na čelu.

Izbori i politička (ne)stabilnost

Salji Beriša

Salji Beriša

U junu 1997. godine, organizovani su vanredni izbori, na kojima su pobedili socijalisti Fatosa Nanoa. Međutim, on je samo godinu dana kasnije morao da podnese ostavku posle protesta zbog ubistva opozicionog lidera, Azema Hajdarija. Nasledio ga je tada 31-godišnji Pandeli Majko, koji je na toj funkciji takođe ostao samo godinu dana.

1998. godine na Kosovu je izbio rat između srpskih snaga i naoružanih kosovskih Albanaca. Mnogi su tada optuživali Albaniju da je bila glavni snabdevač oružjem, s obzirom na to da je veliki deo ukradenog naoružanja dospeo u ruke boraca OVK.

Kada je počelo bombardovanje Jugoslavije od strane NATO, Albanija je širom otvorila svoja vrata za stotine hiljada izbeglica sa Kosova. Velika većina ih se brzo vratila u svoje domove kada su završile vojne operacije.

Iste, 1999. godine opet je došlo do smjene na političkom vrhu Albanije: premijera Pandeli Majka je nasledio Ilir Meta. Na sledećim izborima 2002. pobednik je opet bio Fatos Nano koji se održao sledeće tri godine. I tada ga je opet smenio Salji Beriša. Ipak, bez obzira na česte političke promene, Albanija je nastavila s reformama.

„Američko-Jadranska povelja“

Fatos Nano

Fatos Nano

U maju 2003, Albanija, Hrvatska i Makedonija potpisale su u Tirani „Američko-Jadransku povelju“. Iz Vašingtona je povelju potpisao državni sekretar Kolin Pauel. Dokument naglašava važnost jačanja demokratije i prava manjina, suzbijanja terorizma, prekograničnog kriminala i oružja za masovno uništenje i podstiče započete reforme oružanih snaga u tim zemljama kao i njihovu međusobnu vojnu suradnju. Osnovana je i Partnerska komisija, koja se sastala više puta, na nivou ministara spoljnih poslova, njihovih pomoćnika ili drugim nivoima. Glavni cilj bilo je sprovođenje reformi. Čelnici NATO smatraju da su dosadašnje reforme bile uspešne.

Albanija je učestvovala i učestvuje u međunarodnim mirovnim misijama. Još od 1996. godine (posle potpisivanja ugovora o Partnerstvu za mir), poslala je svoje prve vojnike u Bosnu i Hercegovinu. Do danas je u BiH služilo 15 albanskih mirovnih misija. U Avganistanu svoje vojnika ima još od avgusta 2002. godine. Albanija je svoje vojnika imala i u Iraku, sve do kraja prošle godine. Trenutno su albanske jedinice i u Čadu i Gruziji.

Službena Tirana očekivala je da će zajedno sa Hrvatskom i Makedonijom, na samitu u Rumuniji, u Bukureštu 2008, dobiti pozivnicu za prijem u Severnoatlantski savez. Prijem Makedonije zaustavila je međutim Grčka, zbog nesporazuma oko imena te bivše jugoslovenske republike, ali to nije omelo veliko slavlje u Albaniji. U Tirani je poziv proslavljen kao „istorijski dan“. Članstvo u NATO je jedino pitanje u kojem nema nikakvih razlika između vlade i opozicije - svi su za!

Autor: Bahri Cani

Odgovorni urednik: Ivan Đerković

  • Datum 01.04.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/HO5k
  • Datum 01.04.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/HO5k