Ahtisari kao orijentir

Gde god je jedan narod živeo u dve države postojala je težnja za ujedinjenjem? Sada se, zapravo, stvara druga država albanskog naroda.Nije li logično da će i tu postojati težnja za ujedinjenjem?

Albanska politička misao na Kosovu nema više želju za ujedinjenjem sa Albanijom, to je stvar istorije, posebno razdoblja oko Prizrenske lige u pretprošlom stoleću kada albanski narod želi da izadje iz tadašnje Otomanske imperije kao ujedinjen.Onda nezavisnost dobija samo Albanija.Tako se u očima mnogih politički svesnih kosovskih Albanaca Albanija osamostalila nekako i na račun Kosova.

To sada nije u skladu sa tobožnjim tendencijama udruživanja Albanaca sa Kosova i iz Albanije.Prema karakteristikama albanske države ona ne može biti nekakav Pijemont udruživanja, ona za to nema ni interesa, ni ekonomske snage.

Bivši nemački ambasador u Beogradu sa početka devedesetih godina Hansjerg Ajf nedavno je predložio kako bi moglo da se izbegne to pitanje druge albanske države – Kosovo bi trebalo da podele Srbija i Albanija.

Nemoguća je podela Kosova, pogotovo izmedju Srbije i Albanije pošto Albanija ne pokazuje nikakav interes za podelu i, što se statusa tiče, bez mnogo buke samo podržava stav kosovske većine.Uostalom, nemačka vidjenja Kosova dosta su šarena, oseća se nekakva fascinacija problemom. Ali, iz istorije je značajna i konstatacija kancelara Bizmarka koji je na Berlinskoj konferenciji odbio da primi albanske emisare izjavivši: “Es gibt kein albanisches Volk” – nema Albanaca.

U okolnim zemljama, u rubnim područjima Srbije, Crne Gore i Makedonije postoji velike albanske većine, gotovo čiste.Neće li se pojaviti logična težnja da se priključe nezavisnom Kosovu?

Takve težnje su moguće po logici stvari, ali Ahtisarijev papir zabranjuje ujedinjenje budućeg (nezavisnog) Kosova sa drugim zemljama ili delovima drugih zemalja.Albanci iz Preševske doline, iz zapadne Makedonije i graničnih područja Crne Gore ostaće da žive u okviru tih država.To je deal.Kako je teško reći Srbima da je nezavisnost Kosova nužna posledica procesa stoleća i akumulacije dogadjaja u poslednjim godinama, isto tako je teško reći Albancima iz Makedonije, Crne Gore, i južne Srbije, a možda i iz Grčke, da ima manjinskih prava i za njih, ali da nema ujedinjenja sa Kosovom.

Glavni argument Rusa protiv nezavisnosti jeste da bi to bio presedan.Amerikanci, opet, insistiraju na tome dato ne može biti presedan.Medjutim, to kada je učinjeno faktički jeste presedan.Ili?

Mislim da se od Ahtisarija nikako ne odstupa.Prema mom mišljenju Ahtisari je u kosovskom ćorsokaku ono što Nemci nazivaju Machtwort – to je ono od čega polazimo, orijentir kojim se bave oni koji ga podržavaju, ali i oni koji ga ne prihvataju.Neki se još sećaju nekadašnje Jugoslavije koju smo zvali “federacija sui generis”.Isti rečnik može da se upotrebi i sada prilikom odlučivanja o konačnom statusu Kosova.Radi se o “sui generis” koje samo veoma udaljeno može da bude slično sa drugim kriznim žarištima, pa zato ne može da bude recept za druge situacije, nego je rešenje samo za samo sebe.

Nezavisnost bi trebalo da nadzire EU, medjutim stiče se utisak da je EU pomalo skeptična prema celoj svari.

Možda ima i skepticizma, ali uglavnom se može konstatovati da EU u svemu vidi mogućnost da napokon učestvuje u tzv birth of the nation, nacija se ovde shvata kao država i tako konačno od isključivog bavljenja vlastitim blagostanjem predje na nešto veliko, političko.Na ekonomsku moć se tako nadovezuju i sve veća politička moć i uticaj. Eventualni ruski veto nikako ne može da spreči, možda može samo nešto da ustori proces koji je u toku.