Agrarna reforma bez ikakvog smisla?

Dačijan Čološ imao je velike planove. Njegova agrarna reforma trebalo je da bude neka vrsta zelene revolucije. Ona bi trebalo da spreči zagađivanje okoline i masivnu zloupotrebu prirode u Evropskoj uniji. Čološ, evropski komesar za agrarnu politiku, predložio je da od 2014. godine zemljoradnici od Evropske unije dobiju isplaćene subvencije samo ukoliko zaista ispunjavaju sve preduslove vezane uz zaštitu prirode i okoline. U protivnom im prete smanjenja i do 30 odsto finansijske pomoći iz Brisela.

U centru političke borbe: Dačijan Čološ

Poljoprivredni sektor bi, prema finansijskom planu Evropske unije u 2013. godini trebalo da na raspolaganju ima oko 60 miliona evra. To je čak 40 odsto sveukupnog budžeta EU. A, kako kažu stručnjaci, reč je o previše novca, so bozirom na to da da taj sektor zapošljava manje od pet odsto svih zaposlenih u Uniji.

Iako se taj iznos čini izuzetno veliki, treba spomenuti da poljoprivrednici od Brisela već godinama dobijaju sve manje novca. Naime, što manje sredstava EU uopšte ima na raspolaganju, to manje, naravno, dobijaju i poljoprivrednici preko subvencija. Pri tome treba takođe istaći da je i sama Unija po tom pitanju podeljena u dve grupe. Jednu sačinjavaju zemlje istočne Europe koje traže više novca, dok onoj drugoj, kako se čini, ni ona najveća smanjenja sredstava nisu dovoljno velika. Zato u novembru prošle godine predlozi evropskog komesara za agrarnu politiku nisu prihvaćeni. Za sada je jedno samo sigurno: novac će zemljoradnici dobijati samo ukoliko budu ispunjavali određene uslove vezane za zaštitu okoline i prirode – što međutim dovodi do uvođenja još veće birokratije na tom polju.

Do sada je računica prema kojoj je neki poljoprivrednik dobijao pomoć iz Brisela bila vrlo jednostavna. O iznosu pomoći odlučivala je veličina površine, bez obzira na to šta se konkretno na njoj uzgajalo ili sadilo. „Ukoliko je neko u Italiji uzgajao kukuruz – inače u poslednjih pet godina se tamo više ne uzgaja kukuruz već pšenica – tada on, uprkos tome, i dalje dobija 1.000 evra po hektaru“, navodi Albert Des, poslanik nemačkih demohrišćana u Evropskom parlamentu i član povereništva za pitanja agrarne politike.„Isto tako, interesi malih poljoprivrednika i velikih industrijskih preduzeća su u raznim zemljama vrlo različiti. Gotovo je nemoguće ujediniti sve te interese. Osim toga, subvencije, iznosi koje poljoprivrednici dobijaju, isto tako se međusobno razlikuju. Jedan litvanski poljoprivrednik, na primer, dobija 78 evra, dok poljoprivrednik u Grčkoj dobija 575 evra. To je ogromna razlika i ona kao takva više ne bi smela da postoji“, kaže Des.

On dodaje da, na primer, nemački poljoprivrednici pre žele manje birokratije nego više novca. „Naš parlament doneo je odluku u kojoj jasno stoji da ne želimo uvođenje nikakvog novog sistema koji bi vodio nekom novom mehanizmu, sistemu kontrole i sankcija. To je izglasalo 90 odsto poslanika. Komesar Čološ pridržavao se te naše odluke, ali sada će novi sistem ipak da bude uveden“, kaže Des.

S njime se na neki način slaže i Vili Kampman, predsednik Nemačkog saveza poljoprivrednika u Briselu. „Uočavamo da je agrarna politika postaje sve složenija i sve komplikovanija. Dobijanje novca iz Brisela povezano je sa sve više birokratije“, kaže on i dodaje da će poljoprivrednici morati da reaguju na smanjivanje sredstava iz Brisela.

Agrarna politika bez subvencija?

Subvencije koje poljoprivrednici dobijaju čine takoreći osnov zajedničke agrarne politike Evropske unije. One su uvedene tokom devedesetih godina, kako bi se osigurale cene proizvoda, a time i primanja poljoprivrednika. No, ti podsticaji izazvali su talas burnih kritika u zemljama u razvoju. Poljoprivrednici tih zemalja, zbog nižih troškova proizvodnje i radne snage, zapravo bi trebalo da imaju prednost na tržištu – zbog nižih cena svojih proizvoda. No, upravo zahvaljujući podsticajima EU, evropski poljoprivrednici mogu, bez obzira na više troškove proizvodnje, da konkurišu na tržištu postavljajući niže cene.

Ali razlike u samoj proizvodnji, pre svega zbog niskih cena zemljišta, postoje i unutar Evropske unije. Zemljišta u novim zemljama članicama daleko su jeftinija nego u tzv. starim zemljama EU. „Poljoprivrednici u Holandiji, na primer, dosegli su svoje granice izdržljivosti. Njihove plate više nisu onakve kakve bi trebalo da budu, a strada i okolina. Velika poljoprivredna preduzeća sve više napuštaju zemlju i odlaze u istočnu Evropu gde ih se dočekuje raširenih ruku“, kaže Luc Ribe, direktor odeljenja zaštite prirode pri organizaciji „Euronatur“ i član Evropske komisije za pitanja agrarne politike.

Prema njegovom mišljenju razlog za postojanje tih razlika u pojedinim zemljama članicama EU leži u činjenici da se po pitanju agrarne reforme u Uniji nije učinilo dovoljno. Krivica ne leži samo na komesaru za pitanja agrarne politike, već pre svega na starijim ministrima koji, kako kaže, „još uvek u krilu drže agrarni lobi“. „A komear Čološ se bori upravo protiv njega. I Čološov predlog je u stvari korak u pravom smeru. Poljoprivrednici koji rade i proizvode na ekološki odgovarajući način, do sada nisu imali nikakve prednosti. Taj Čološov predlog mogao bi da ispravi te nedostatke. Ekološki osvešćena proizvodnja bi tako bila nagrađena“, smatra Luc Ribe.

Poljoprivrednici pristaju na Čološov predlog

Što se tiče samih poljoprivrednika, Des navodi da oni pristaju na sprovođenje u delo Čološovog plana. „Ipak, teško mogu da zamislim da su poljoprivrednici svih 27, odnosno, 28 zemalja u stanju da ispunjavaju iste uslove. Potrebno je, u stvari, stvoriti svojevrstan katalog u kojem će se nalaziti sve nacionalne mogućnosti svake zemlje posebno, i u kojem će poljoprivrednici od Finske do Kipra moći da odaberu ono što je za njih uopšte moguće da sprovedu u delo“, kaže on.

Evropska komisija, Evropski parlament i Evropski savet, raspravljaće do 20. juna o paketu tih agrarnih reformi. Dačijan Čološ nije prvi komesar EU za agrarnu politiku koji je želeo da sprovede revoluciju, to su pokušavali i njegovi prethodnici. Da li će mu to uspeti i da li će zaista doći do dogovora i rešenja o zajedničkoj agrarnoj politici, uprkos političkim borbama i raznim lobijima, to će se, kao i uvek, tek videti.

Autorke: Sabrina Pabst / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković