Afrika pomaže samoj sebi | Mozaik | DW | 29.07.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Afrika pomaže samoj sebi

Industrijske zemlje zagađuju klimu i okolinu, a posledice se osećaju svuda; najviše u afričkim zemljama. Jedna od njih, Kongo, sada međutim pokreće nove projekte čime pomaže samoj sebi i svojim stanovnicima.

Dorfälteste in ihren gedeihenden Maniok Feldern. Fotos: D.Wittek

Demokratische Republik Kongo - Emissionshandel - Maniok

Gutje Čikaja pogledom prelazi preko hiljada hektara zemljišta i traži barem jedno jedino stablo. Uzalud, sve je golo, nema ničeg. I poslednja stabla su srušena. „Ponekad imam osećaj kao da je prekasno. Moramo zaista da požurimo ukoliko mislimo nešto da promenimo“, kaže Čikaja duboko uzdahujući.

Visoravan Ibi Batake nalazi se samo 150 kilometara istočno od glavnog grada Konga, Kinšase. Ovde živi nekoliko hiljada ljudi, od zemljoradnje i od onog što zarade od prodaje drvenog uglja u metropoli od sedam miliona stanovnika koja samo povremeno ima struju. Posledice ove trgovine se mogu svuda videti, seča stabala je uzrokovala eroziju tla, gola i suva zemljišta.

Šumarstvo za bolju zaštitu klime

Guthier Tshikaya Finanzdirektor will einen Teil des Landes in seinen Ursprungszustand zurückversetzen. Fotos: D.Wittek

Gutje Čikaja

Olivije Mušete, agronom i šef tradicionalnih klanova koji žive na visoravni, kaže kako promene na području agronomije i šumarstva ovdašnjem stanovništvu moraju da donesu dugoročne, nove perspektive, ali da one istovremeno moraju biti i u skladu sa zaštitom klime. U tu svrhu je osnovana i fabrika Novacell. Njen finansijski direktor Gutje Čikaja objašnjava kako su već počeli sa sadnjom novih stabala. „Metoda je sasvim jednostavna. Sadimo jedan red manioka nakon čega dolazi red bagrema. Oni brzo rastu i izuzetno dobro vezuju ugljen-dioksid. Nakon pet do sedam godina, bagreme možemo da srušimo i preradimo u drveni ugalj. Ja uvek kažem kako na ovaj način zapravo sadimo drveni ugalj koji i nakon obaranja ponovo raste sam od sebe”, objašnjava Čikaja.

Mnoga naučna istraživanja su naime pokazala da Afrika uprkos tome što beleži najmanju emisiju CO2 na svetu (a time je i najmanji grešnik po pitanju zagrevanja površine zemlje i klimatskih promena), najviše oseća ove negativne promene. Projekt na visoravni Ibi, odvija se tačno prema odrednicama Protokola iz Kjota. U sledećih 30 godina bi ovde zasađeni bagremi trebalo da vežu oko 2,4 miliona tona ugljen-dioksida. Time će emisije CO2 ovde biti niže nego što je zapravo propisano što pak pruža mogućnost prodaje “viška” sertifikata evropskim preduzećima koja su prekoračila dozvoljenu i dogovorenu granicu emisija ugljen dioksida Protokolom iz Kjota.

Plan i program uspeha

Maniokmehl ein Grundnahrungsmittel im Kongo Fotos: D.Wittek

Brašno od manioke

80 odsto sertifikata emisija CO2 iz projekta s visoravni Ibis je već prodato; između ostalih BioCarbonu, fondaciji Svetske banke, francuskom koncernu Danone, francuskoj banci Bank Societe Generale. “Naš je san da naš projekt postane primer i za druge u Demokratskoj Republici Kongo. To je ujedno i deo rešenja problema u vezi sa klimatskim promenama. Računamo ako bi u našoj zemlji započeli još oko 600 sličnih projekata da bismo tada imali dovoljno drvenog uglja za celi Kongo. A to bi bio velik i važan korak po pitanju zaštite i prestanka uništavanja naših šuma“, zaključuje Čikaja. I zaista, prvi sledbenici projekta Ibi su već počeli s radom. Reč je o sličnim projektima u Ugandi i Nigeriji. I njima je cilj da u narednim godinama počnu da prodaju sertifikat.

Sa druge strane, projekat u Kongu, kako kaže Čikaja, pokazuje već prve pozitivne učinke na život stanovnika visoravni i to u prvom redu zahvaljujući prvim klimatskim promenama. “Nakon što su sva stabla i šume bili posečeni, postalo je još sušnije i toplije. Jedva da smo uopšte mogli nešto da zasadimo. Nismo mogli više da proizvodimo ni drveni ugalj za prodaju. Jednom rečju ostali smo bez ikakvih prihoda”, kaže on. Ali, upravo zahvaljujući sadnji bagrema sve se promenilo. Koren manioka se na primer koristi kao brašno koje takođe možemo da prodajemo. “S novcem koji zaradimo možemo sada da školujemo našu decu. Umesto slamnatih koliba, sada možemo da gradimo prave kuće”, kaže Čikaja i dodaje kako je i klima u međuvremenu postala prijatnija a novozasađena stabla pružaju i prve sene što je samo jedna od lepših propratnih pojava ovog jedinstvenog projekta.

Autori: Dagmar Vitek / Željka Telišman

Odg. urednica: Ivana Ivanović