1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

A šta je sa nama?

24 marta 1999. godine počeli su vazdušni napadi na SR Jugoslaviju, koji su trajali 78 dana. U cilju "sprečavanja humanitarne katastrofe" gađani su vojni i civilni ciljevi u Srbiji, Kosovu i Crnoj Gori.

default

U centru Beograda na vazdušne napade Nato snaga podsećaju porušene zgrade državnih organa

„I za stoku je ovde neprimereno. Vidiš, ovde, curi voda. Krov svakog momenta može da padne. I tu ja živim. Kažu da je ovo bila bolnica. Uslovi su katastrofalni. Samo jednom nedeljno možemo da se istuširamo. Ovo je WC čiji zidovi svakog momenta mogu da se sruše. Ovde je bio drugi WC, ali tu se ne sme. Isuviše je opasno.“

Morali smo da pobegnemo

Poljoprivrednica Dušanka Banjac nas vodi kroz nekadašnji sanatorijum u Mataruškoj banji. Mali kompleks je, u vreme kada je još bio korišćen, nosio naziv „Vile“. Oko 200 Srba je juna 1999. prebeglo sa istoka tadašnje pokrajine i našlo utočište u prostorijama ovog kompleksa. Deset godina kasnije, polovina njih, starih i bez posla, još uvek ovde živi. Ista situacija je i sa Dušankom i njenim mužem. Njih dvoje su sa ćerkom i sinom pobegli nakon što su jugoslovenske trupe kapitulirale pred NATO snagama.

Ovo je bilo veliko srpsko selo. Me đ utim, mi smo morali da pobegnemo jer su naša deca bila u policiji i vojsci. Jedan sin je na albanskoj granici zamalo poginuo. Policija i vojska su nam pri povlačenju naredili da odemo jer je jako opasno. Tako smo sve što smo imali spakovali u stari automobil.“

Razočaranje u srpske vlasti

Srbe iz njenog regiona, koji nisu prebegli, ubili su kasnije Albanci, priča Dušanka. Ona je pre svega razočarana u srpske vlasti i njihovu nezainteresovanost za kosovske izbeglice. Da li je ljuta i na NATO i zapad?

„Naravno da smo gnevni. Toliko je ljudi nastradalo. Sada oni slave njihovo nezavisno Kosovo. Možda pojedine države zaiste žele da pomognu Albancima. Jer, oni su u to vreme tak о đ e prebegli. Naša kuća je bila u glavnoj ulici tako da smo mogli to da vidimo. Ljudi su umirali da ulici. Ali na kraju su se oni vratili. A mi?“

S jedne strane strah, s druge patriotizam

Milorad Đurić je takođe video kolone albanskih izbeglica. On je učestvovao u ratu kao vojnik jugoslovenske armije. Deset godina kasnije on se priseća:

„26. marta sam došao u moju jedinicu. Već je bilo proglašeno ratno stanje. Propaganda je učinila svoje, sa jedne strane je prob uđen "patriotizam", s druge strane je postojao strah od odbijanja služenja vojne obaveze. 30. marta, u ponoć , sam dobio naoružanje i ušao u tenk. Moja jedinica se kretala ka Kosovu.“

Bombardovanje još uvek živo u sećanju

Regularna vojska najčešće nije učestvovala u borbi. Ona je trebalo da štiti oblasti koje su bile pod kontrolom specijalnih jedinica. U prvim nedeljama rata se gledalo u nebo gde kruže NATO avioni, objašnjava Milorad. Pred kraj rata pogled je bio upered ka šumi, gde su se krili albanski gerilci.

Milorad, kao i većina Srba, ne razmišlja često o ta tri meseca u jesen 1999. Medjutim, vazdušni napadi NATO snaga su kod mnogih i nakon deset godina još uvek sveži u sećanju. U centru Beograda se još uvek mogu videti porušene zgrade državnih organa. U Novom Sadu se iz Dunava izvlače preostali delovi srušenog mosta. Priznanje Kosova od strane zapada je za mnoge žitelje Srbije dokaz za to da bombardovanje nije imalo humanitarne ciljeve, već je to bio rat za uticaj i teritoriju, podvlači Milorad Đurić

  • Datum 23.03.2009
  • Autor Filip Slavković
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/HHnw
  • Datum 23.03.2009
  • Autor Filip Slavković
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/HHnw