izrael 60 g.

Nemoćni, Palestinci su pobegli u pogranična područja i naselili Zapadni Jordan i Pojas Gaze. Jedna Jevrejka i jedan Palestinac prisećaju se, svako na svoj način, bolne prošlosti.

Izbeglica sa 13 godina

„Imala sam 13 godina kada sam izbegla i postala Palestinka. To je bilo 1936.“ Avital Ben Horin sada ima 85 godina. Prvo je bila Palestinka, a sada je Izraelka. Rođena je 1923. u Ajsenahu kao Erika Fakenhajm. Veoma mlada je otkrila cionizam i jevrejsko poreklo. Na samom početku nacističkog režima, odlučila je da napusti Nemačku i izbegne na palestinske teritorije, oblast protresenu nemirima.

„To je bilo 1936, nedelju dana pošto su izbili arapsko-izraelski nemiri. Arapi se nisu složili sa našim doseljavanjem, iako je tada, a i pre, ta oblast bila jedva naseljena.“Preko luke Haifa, Avita je došla u mesto koje su osnovali doseljenici – Kirjat Bialik.Tamo je postojao dom za jevrejsku omladinu iz Nemačke.

„Taman je počelo proleće. Oduševilo me je to što je bilo vreme sadnje, pa smo svi u tome učestvovali, a iznad svega – niko nas više nije pratio. To je bilo zaista lepo vreme.“

Avital je bila u Jerusalimu kada su Ujedinjene nacije 1947. usvojile Deklaraciju o osnivanju Izraelske države. U to vreme, već je bila udata za Jevrejina iz Minhena, filozofa religije Šaloma Bena Horina. „To je bio praznik: „Imaćemo našu zemlju.“ Istina je, država je bila veoma mala, ali smo govorili: „Mala, ali naša.“ I stvarno smo se dobro osećali u njoj.“

Za Jevreje slavlje, za Palestnice izgnanstvo

Za Palestinski narod taj dan je bio početak trajnog prognanstva. Oni smatraju da je Dan nezavisnosti Izraela, nakba – katastrofa. Favaz Abu Sita je tog dana izgubio otadžbinu i izbegao u Pojas Gaze.

„Potičem iz jednog beduinskog plemena iz oblasti Bir Ševa, na međi sa Pojasom Gaze. Svi članovi plemena živeli su u selu Main Abu Sita do 1947/48. kada su silom proterani u izgnanstvo.“

400 članova beduniske porodice u izbeglištvu

Četiri stotine članova porodice izbeglo je u obližnji Pojas Gaze, odnosno novu domovinu, u logore Kan Junis, Deir el Balah i Rafah. Favaz, inače, ima 55 godina i oduvek se nadao da će se jednog dana ipak vratiti svom plemenu.

„U logoru Kan Junis smo kao deca uvek mogli da bacimo pogled preko žičane ograde. Odrasli smo sa uverenjem da smo u Kan Junisu samo privremeno, iako nam je ceo život bio sveden upravo na to mesto. Ubedili su nas da je naša kuća, kojoj ćemo se jednog dana vratiti, s one strane žice .“

Fawaz je, u međuvremenu, odustao od takve nade. On sada živi u Nemačkoj sa ženom Anke i zalaže se za Palestinsku državu na okupiranim staro-palestinskim teritorijama, u Pojasu Gaze i u Zapadnom Jordanu.

„Predstavljam malu grupu palestinskih istomišljenika koji ne veruju više u povratak. Ističem, još jednom, to je intelektualna manjina, to su racionalni ljudi koji su svesni da je povratak nemoguć. Svetske sile to jednostavno neće dozvoliti, ne samo sada nego ni u bliskoj budućnosti.“