50 godina od revolucije na Kubi

Revolucija, revolucionari i revolucionarni žar zašli su u godine. Većina Kubanaca je mlada i nije ni doživela revoluciju. Oni od revolucije traže „kambio“ – promenu. Kastrovi – to su za njih parole. „Otadžbina ili smrt, pobedićemo“ – ta parola i dalje se može pročitati na zidovima, pola veka nakon pobede nad diktatorom Batistom. Na socijalno-političkom planu revolucija je Kubi donela napredak.

Siromašni ali obrazovani

U poređenju sa drugim latinskoameričkim zemljama zdravstvo i obrazovanje su na izuzetno visokom nivou. Smrtnost dece je manja nego u SAD. Ali, na privrednom planu Fidel Kastro nije uspeo. „Nema razloga za siromaštvo, pijace bi trebalo da budu prepune robe“, govorio je uoči revolucije. Danas, njegovi stari simpatizeri – levičari po Nemačkoj skupljaju mleko za decu na Kubi.

Kastro je hteo uvek i sve da kontoliše. Ako je seljaku na istoku ostrva bila potrebna mačeta morao je da je traži od iz Havane. Osim toga, na poljima se nisu mogle zaraditi devizni pezosi – samo nadnica dovoljna tek da se ne gladuje. To se ne isplati. Polovina poljoprivrednih površina je neobrađena, na pijacama ponuda je bedna. Zanos 1. januara 1959. te, kada je diktator pobegao, a Kastro objavio da je tiranija srušena, odavno se rasplinuo.

Nema sirovina osim nikla

U stvari, Kuba je beznačajno ostrvo u Karibima. Jedanaest miliona stanovnika, osim nikla nema nikakvih sirovina. Ali, kubanska revolucija bila je svetionik za potlačene i eksploatisane u Latinskoj Americi, za treći svet i za studentski pokret. Osim toga, našla se u žiži hladnog rata, gotova da je postala okidač trećeg svetskog rata.

Braća Kastro uspela su pola veka da odolevaju arhineprijatelju sa severa – uprkos pokušajima ubistva i invazija i embargu. To je njihova zasluga. Ekonomsku slobodu i slobodu mišljenja nisu dozvolili podanicima. To im je neuspeh.