Žrtve silovanja prepuštene same sebi | Politika | DW | 26.04.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Žrtve silovanja prepuštene same sebi

I dve decenije nakon rata u BiH, žrtve silovanja su prepuštene same sebi. Pravosudni procesi su spori, a vlast, kako sada stvari stoje, nema nameru ozbiljnije da se pozabavi potragom za sistemskim rešenjem.

U nedavnom izveštaju Ujedinjenih nacija, ponovo se upozorava kako BiH nije preduzela adekvatne mere u rešavanju ovog problema, jer od preko 50.000 silovanja u BiH, koliko govore procene da ih je sveukupno „na svim stranama“ bilo, svega nekoliko ih je dobilo sudski epilog.

Predsednica Udruženja „Žene-žrtve rata“ iz Sarajeva Bakira Hasečić, koja je i sama žrtva silovanja, kaže da je nažalost samo u jednom delu BiH, u Federaciji, priznat status žena žrtava rata. Ona naglašava da ne postoji strategija na nivou države kojom bi se sistemski rešio ovaj problem: „Država na poboljšanju statusa žena žrtava rata u BiH nije ništa učinila niti na tome da bi se mi mogle rehabilitacijama vratiti u nekakav normalan život. Mi ćemo uvek biti žrtve i potrebna nam je pomoć da bi se mogle uključiti u društvo i osnažiti“.

Opstrukcije vlasti

Savet ministara BiH, kaže Hasečić, ne samo da nije ništa uradio već i opstruiše donošenje strategije i programa kojim bi se radila socijalna anamneza žrtava: „Da su njihove majke ili ćerke to preživele, verovatno bi bilo drugačije i u Savetu ministara“.

Jasminka Džumhur: Potreban je čitav sistem mera da bi se ovim osobama bar olakšao život sa traumom

Jasminka Džumhur: Potreban je čitav sistem jera da bi se ovim osobama bar olakšao život sa traumom

Strategija procesuiranja odgovornih za ratne zločine u BiH je veoma loša, slažu se mnogi, a dokaz tome je mali broj procesuiranih kada je reč o silovanjima. Zaštitnik ljudska prava u BiH, Jasminka Džumhur kaže da je ovo veoma bitno pitanje u procesu pomirenja, ali i da mu se malo pažnje posvećuje. Potrebno je, kaže Džumhur, žrtve uključiti u sve društvene tokove, odnosno vratiti im status života koji su imali pre, a to se ne može uraditi dok se ne izgradi sistem na državnom nivou kojim bi se, pod istim uslovima, osiguralo priznanje žrtvama: „Osoba koja je preživela traumu ona će sa njom uvek živeti s tim da sistem mora izgraditi mere koje će ublažiti taj njen život sa traumom. Ali ako sistem toj osobi i dalje komplikuje život, kao što recimo Tužilaštvo BiH spusti predmet na kantonalni nivo, da ona svedoči u sredini gde je bila silovana, da je u istom hodniku sa okrivljenim, obrazlažući da to nije dovoljno senzitivan slučaj da bi ga procesuiralo državno tužilaštvo, onda se postavlja pitanje kako vratiti žrtve u normalne životne tokove“.

Različit status u dva entiteta

Dok je civilnim žrtvama u Federaciji priznato to pravo, u RS Zakon o socijalnoj zaštiti iz 1993. godine ima odredbu koja ne dozvoljava podnošenje zahteva za priznavanje statusa civilne žrtve rata. Nedavno je u RS osnovano i udruženje koje okuplja žene žrtve rata, čija predsednica Božica Živković Railić kaže da veliki broj žena nažalost ni svojoj porodici nije priznao ono što im se dogodilo tokom rata, a kamoli da to kažu u javnosti, što je veliki problem. Pored toga, od resornog ministarstva su tražili da se prava ove kategorije i zakonski regulišu, ali je za sada ostalo samo na obećanjima.

Bakira Hasečić smatra da se donošenje zakonskih akata opstruira vlast, što jedno potkrepljuje i tvrdnje iz izveštaja UN.

Bakira Hasečić smatra da se donošenje zakonskih akata opstruira vlast, što jedno potkrepljuje i tvrdnje iz izveštaja UN.

„Ja imam predlog da se ovo pitanje reši po uzoru na ono u Federaciji tako da se na osnovu svjedoka, bez lekarskog pregleda žrtve jave udruženju koje ima komisiju, nakon čega, ukoliko ima osnova, to udruženje daje preporuku nadležnom ministarstvu za sticanje statusa civilne žrtve rata. Znači, ne trebaju nakon 20 godina medicinski nalazi kao što to treba u RS. Ja garantujem da u RS ima nekoliko hiljada silovanih žena tokom rata, ali nemaju priliku da dobiju taj status i da im se to prizna“.

Potreban terapijski rad sa žrtvama

Ono što svi ponavljaju jeste sistematsko rešenje ovog pitanja, a ne samo kratkotrajnim merama koje nemaju efekta. Doktor medicinskih nauka, psiholog Aleksandar Milić kaže da postraumatski stresni poremećaji (PTPS), među kojima su teške traume, traju dugo i imaju intenzivni emocionalni doživljaj. Zbog toga je potrebno ozbiljno pristupiti ovom pitanju i raditi sa ženama koje su žrtve silovanja: „I nakon dužeg perioda, 20 i više godina, te traume prelaze u hronični PSTP i ovde ima osnova da se to tumači, procenjuje i stavlja u proces oporavka. Tim osobama se može pomoći, ali se psihoterapijski mora raditi sa njima“.

Međutim, problem je i neodgovornost predstavnika vlasti, koji donose zakonska rješenja, odnosno njihovog neznanja, šta u stvari treba tretirati u ovoj oblasti i na kraju da li država ima novca za sve to. Da li samo površinski i kozmetički definisati ova pitanja ili sa stručne strane uz podršku vlasti početi ozbiljno rešavati sudbine ljudi, za šta je potreban novac.

„Mnogi će reći da je to pitanje novca, jer zakon o žrtvama torture je urađen, ali se međutim nije usaglasilo koji bi novčani iznos dao koji entitet. U BiH ovoga trenutka nije napravljena procena o kojem broju žrtava mi uopšte govorimo, o kojoj kategoriji žrtava i koja su to potrebna finansijska sredstva. Da bi se uopšte donelo kvalitetno rešenje, žrtvama je potrebno omogućiti da budu registrovane u tom statusu“, zaključuje zaštitnica građanskih prava u BiH Jasminka Džumhur.

Autor: Dragan Maksimović
Redakcija: Jakov Leon