1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Žrtve mina i dalje diskriminisane

Pokret za zabranu i uklanjanje nagaznih mina ima dosta uspeha – to oružje se sve ređe koristi. Međutim integracija u društvo onih koji su preživeli eksplozije ovakvih i sličnih naprava ide veoma sporo.

Veliki je broj žrtava mina u Avganistanu

Veliki je broj žrtava mina u Avganistanu

Žrtve rata su diskriminisane – vlade raznih zemalja ih odbacuju, a obećale su pomoć. Zato su „Hendikep internešnal“ i „Kampanja za zabranu mina“ lansirali izveštaj pod nazivom „Glasovi iz zemlje“. U njemu se pokazuje da su žrtve, deset godina pošto je Sporazum o zabrani mina stupio na snagu, i dalje u veoma teškom položaju.

„Kada sam izgubio noge – stvarno sam bio izolovan. Trpeo sam traume jer nisam mogao da budem deo društva. Bio sam izolovan od mojih prijatelja, čak i od članova porodice.“

Firoz Alizada je iz Avganistana. Sa 12 godina je išao do škole uobičajenom prečicom i – nagazio na minu. Izgubio je obe noge i povredio levu šaku. Ta nesreća je, kako kaže, promenila njegov život i oduzela mu nadu.

„Nisam dobio nikakvu psihološku pomoć. Nikog nije bilo da me na neki način podrži. Stvarno sam mislio da sam s âm na svetu – da se niko neće starati o meni i da ću samo biti na teretu.“

Alizada je uspeo da sredi svoj život. Sada ima 27 godina, oženjen je i radi za „Međunarodnu kampanju za zabranu mina“. Put je, međutim, bio popločan diskriminacijom. Zbog svog hendikepa nije završio fakultet i, do sada, nije mogao da nađe posao.

Vahid Kerberla iz Iraka

Vahid Kerberla iz Iraka

Nega se poboljšala, ali…

Alizada je samo jedan primer. Direktor belgijskog ogranka „Hendikep Internešnela“ Mark Julen kaže da više od pola miliona ljudi u svetu nastavlja da pati pošto je preživelo susret sa nagaznom minom. Julen ističe da 70 odsto intervjuisanih ljudi smatra da se njihova situacija nije poboljšala u poslednjih deset godina.

„Sporazum o zabrani mina je jasan – kada se radi o čišćenju terena, upotrebi eksploziva… Ali kada se radi o žrtvama – napretka nema. I žrtve same se malo uključuju u donošenje odluka kako bi se njihovo stanje promenilo nabolje.“

Izveštaj konstatuje da se medicinska nega poboljšala, ali samo petina anketiranih misli da se poboljšala i psihička podrška. A kada se radi o zapošljavanju – hendikepirani prečesto ostanu pred vratima.

„Ne treba nam milostinja“

Sten Brabant iz Hendikep Internešenela objašnjava da je nezaposleno preko 70 odsto onih koji su preživeli eksplozije u Avganistanu, a da je taj procenat u Eritreji čak 90 odsto.

„Vidimo očajne ljudi kojima treba podrška na duge staze. Veći deo podrške koju sada dobijaju stiže od porodice, ponekad iz društva, ali nikada od države. Vlade zemalja ne rade ništa! To je skandal!“

Svake godine 15.000 ljudi pogine u eksplozijama. Oni koji prežive su uglavnom prisiljeni da žive od milostinje.

„Ne treba nam milostinja. Ako nam se da prilika da se zaposlimo, da radimo – milostinja nam ne treba.“

Autori: Liza Šlajn / Nemanja Rujević

Odgovorni urednik: Ivan Đerković

  • Datum 03.09.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/JOFN
  • Datum 03.09.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/JOFN