1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Život sa 14 evra mesečno

Moldavija je nezavisna od 1991. Ali to joj nije donelo i privredni rast, naprotiv. Jedna je od najsiromašnijih zemalja u Evropi. Jedan nemački sveštenik pokušava da pomogne, koliko može…

Sveštenik Klaus Knifki već deset godina živi u Moldaviji

Sveštenik Klaus Knifki već deset godina živi u Moldaviji

Klaus Knifki stoji u začelju duge trpeze i čita molitvu. Za stolom sede 12 žena i muškaraca, umornih lica i pognute glave. Ne priča se mnogo. Ručak u narodnoj kuhinji dobrotvorne organizacije Karitas u Stauceniju, mestu udaljenom samo 8 kilomatara od glavnog grada Moldavije, Kišinjeva.

„Danas imamo za ručak čuvenu boršč čorbu. Sa cveklom i kupusom, sa mnogo masti i ulja. Ljudi mogu da jedu koliko hoće, dve ili tri porcije, što oni i rade. Za mnoge je to jedini obrok. I hleba mogu da jedu koliko hoće, a ima i čaja.“

Narodna kuhinja

Narodna kuhinja

Ovaj katolički sveštenik bi želeo da se za obrok plaća bar 2 lea. Preračunato u evre, to je 12 centi. Ali, i to je za mnoge previše. Za stolom sedi jedna mlada žena, kratke smeđe kose. 32 joj je godine:

„Jednoj starici donosim jelo. Inače, čistim kuću. Nemam drugog posla.“

Jedna prijateljica joj je pričala o ovoj narodnoj kuhinji. Od onda dolazi svaki dan. Pošto je hendikepirana, od države dobija penziju: 240 leja, odnosno 14 evra.

„Da, to je stvarno malo“, kaže ona. Njene želje su skromne. Već sa 400 leja bila bi zadovoljna - onda bi bar mogla da kupi lekove.

Prema rečima sveštenika Klausa Knifkija, svakodnevno u narodnu kuhinju dolazi do 100 ljudi. Nije to nikakvo čudo - mlada Republika Moldavija je jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi. Prosečna, mesečna zarada prošle godine, iznosila je 140 evra.

Oh, Pavel…

Koliko je siromaštvo na selu vidi se ako otputujemo samo nekoliko kilometara van Staucenija. Ulice su prašnjave, po baštama trče pilići, pored njih stoji krava. Život je ovde arhaičan.

Struje ima, vode nema - kuva se napolju

Struje ima, vode nema - kuva se napolju

Klaus Knifki dolazi u posetu Pavelu. Taj mladić je bio vojnik u ruskom Sočiju. Dve godine nakon polaganja zakletve, doveli su ga majci, nemog i sa velikim ranama po telu.

„Ne znamo šta mu se desilo. To ostaje tajna. Zalečili smo sve rane, a bilo ih je desetak“, kaže sveštenik.

U kući ima struje, ali nema vode. Kuva se napolju. Pavel provodi dan sedeći na stolici, praznog pogleda. Zimi u dnevnom boravku, preko leta u spavaćoj sobi. Majka je uvek uz njega.

Medicinska sestra Lilijana pokazuje slike ostalih bolesnika. Jednom nedeljno ona putuje po selima i najteže slučajeve dovodi u dom zdravlja, gde ih kupa:

„Ljudi nemaju sanitarne čvorove, nepokretni su, ne mogu da napuste kuću, siromašni su.“

„Zatvorite vrtić!“

Pored socijalnog ureda i narodne kuhinje, katolička crkva finansira i dom za beskućnike i dečiji vrtić. To raduje ljude, ali ne i političare, kaže sveštenik Knifki:

„Pre nekoliko godina smo preko leta, zbog velike vrućine, imali problema sa vodom. Neki delovi sela imali su vodu. Onda smo otišli gradonačelniku i zamolili ga da našu ulicu snabde vodom, zato što nam se tu nalazi dečiji vrtić. Njegov odgovor je bio jasan: Zatvorite vrtić.“

Ali Knifki, koji već 13 godina živi u Moldaviji, ne odustaje tako lako. Ipak, najviše ga brine sve manja solidarnost u Moldaviji. Do sada je četvrtina stanovnika napustila sela. Ostaju samo stari, slabi i deca…

Autorke: Katrin Erdman / Mrijana Kine-Veljković

Odgovorni urednik: Ivan Đerković

  • Datum 18.10.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/K9Je
  • Datum 18.10.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/K9Je