1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Žan-Lik Godar ima 75 godina

Trećeg decembra je francuski filmski reditelj Žan-Lik Godar proslavio sedamdest peti rođendan. Godar je jedan od najvećih umetnika epohe. Tvorac novog francuskog filma, autorskog filma. Briljatan um epohe. Ličnost o kojoj se ispredaju mitovi.

Živeti svoj život - Žan-Lik Godar

"Živeti svoj život" - Žan-Lik Godar

Ako za pojave takozvane Moderne važi pravilo da su brzo propadljivi, onda to ne važi za jednog od, navodno, najtipičnijih modernističkih filmskih autora današnjice, Francuza, odnosno Švajcarca, Žan-Lika Godara. Pre svega, samtram, nije on tipičan modernista. Uopšte, Godara je nomuće svrstavati u bilo kakve okvire. Nije lako na njegov umetnički indentitet lepiti etikete. Žan-Lik Godar je toliko ubedljiv u svojim takozvanim «modernističkim» eksperimentima, da oni deluju prirodno, kao deo života, dakle nikako kao eksperiment. Godar je kao malo ko približio umetnost životu. Na primer, samo glumci u Godarovim filmovima deluju kao i da ne glume. Žive tamo oni svoj život. «Živeti svoj život» se i zove jedan Godarov film, u kome glumica Ana Karina, koju je taj reditelj i otkrio i lansirao, jednostavno stoji pred kamerom, gleda je direktno u objektiv, dakle, gleda u oči gledaocu, netremice, i priča o svome životu, čineći to tako prirodno, da publika zaista zaboravlja da je u bioskopu. Sve se odvija kao na psihoterapeutskoj seansi, ili na policijskom saslušanju, ili jednostavno u kafani, za stolom sa nekim. Malo koji autor je poput Godara umeo da tako sponatno uvuče gledaoca u svoj film a da ovaj to i ne primeti. Drugo: Aako se o Godaru i može govoriti uopštavajući, onda se može reći da je on pripadnik autorskog filma. A to i nije nikakvo etiketiranje. Jer Godar je u svojim filmovima radio sve. Režirao je, glumio je, snimao je, montirao, pre svega je improvizovao. Radio je bez scenarija. Dakle, niko ne stoji iza svojih filmova kao on. Njegovi filmovi nose Godarov prepozonatljiv rukopis. Odmah se vidi da je to «Godarov film». Film u kome se lepo vidi, oseća, autorov telesni odnos prema svemu što je «materijal» filma, filmsak traka, na primer, koju je obožavao, svetlost, koju je menjao kao je ona najvažnija, gluma, koju je podsticao kao da je deo pozorišne scene, priča, koju je tretirao kao deo, videli smo, života, ali i tvar koja se nosi u ruci, u džepu sakoa, pa zvuci, koji su tako jasni, čisti u Godara (lepo se čuje mljackanje, ili pevušenje, čak se i grebanje tonske glave o magnetofonsku traku čuje, da bi se zvuk osetio telesno). Gaodarov odnos prema «materijalu» je čista ljubav prema filmu kao životu. Jedanput sam, slušajući jedan intervju sa Godarom, bio zaprepašćen kada je taj majstor filma izjavio da najrađe gleda sve filmove, pa i svoj, na televiziji, zato što može da isključi ton i da gleda filmove kao neme, jer samo tako doživljava u potpunosti sliku. Ali mu isto tako dođe da zamrači sliku i da sluša samo ton jer tako još jače dočarava sliku. Da. To mi činimo često, ispred televizora, kada se umorimo gledanja, a ne ide nam se na spavanje. Zar ne. To jest istina o delovanju filma i kinematografije. Zar ne. Razume se da svi ti izleti iz ustoličenih kodekasa filmske recepcije i produkcije ostavljaju prostor za pitanja: Šta je to? «Znaci, signali», oglasili su se odmah gromoglasno teoretičari, takozvani semiotičari. Za njih je Godarov film bio najtipičniji primer «pragmatske semiotike». Strutkuralisti, u vreme šezdesetih i sedamdesetih bogovi teorija, su, pak, rekli «strukture», «Godarovi filmovi su tipični primeri struturne gramatike». Kasnije su postrutkrualisti pričali o «strutkrnom raslojavanju u Godarovim filmovima», diskurzivisti o «Godarovim diskurzima» i tako dalje. Zašto je Godar tako pogodan za teorijska nagvaždanja. Nisam siguran da to njemu ne godi. Premda, ostaje mi u sećanju svaka njegova živa reč, posebno ona o intervjuu koji je njegov kolega Trifo vodio sa uzorom francuskih novotalasovaca, kojima je Godar svim srcem pripadao, američkim režiserom Hauardom Hoksom, u kome je Amerikanac, na Trifoovo pitanje da li se on smatra «autorom permanentnog kretanja u kadru», rekao, «ne razumem o čemu vi govorite, ja sam samo snimao svoje filmove». «E, to je to», rekao je Godar», «tako mora da bude na filmu, bez ikakvih zadnjih namera». To vidim u suštini svake vrhunske umetnosti. Godar je vrhunski umetnik. Autor koji je jedan od najubedljivijih u drugoj polivini prošlog veka. Sve što je uradio će tek da biva istraživano. I publici, koja nije u stanju da ga odmah svhati, preporučujem da vežba gledanje Godarovih filmova. Godar jeste, ako to hoće neko, i jedna od ključnih etiketa na teglama u špajizu epohe u kojoj smo živeli. I kao umetnik, i kao socijalno svesno biće, i kao savremenik. Povest o Žan-Liku Godaru ne može ovde da bude završena. Nema prostora za niz mnogobrojnih njegovih filmova, koji se nižu od «Do polslednjeg daha», do «Ričarda Trećeg» i tako dalje. Naravno da takvi ne dobijaju Oskara. Dobio je, zato Adornovu nagradu, za utehu svim teoretičarima sveta koji vole Godara.

  • Datum 04.12.2005
  • Autor Žarko Radaković
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAmZ
  • Datum 04.12.2005
  • Autor Žarko Radaković
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAmZ