1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Štrikanje kao politički pokret

Na suncu sija gola bista lučkog radnika na Majni. Ali ne zadugo. Malo frket na levoj, malo klot na desnoj nozi i statua već ima sokne na pruge. Statua je „obuvena“ u čarape frankfurtske „štrikačke gerile“…

Akcija štrikačke gerile u Frankfurtu

Akcija štrikačke gerile u Frankfurtu

Frankfurtska „štrikačka gerila“ želi da unesu malo vedrine u gradsko sivilo. Slično ima na umu i gerila „Štriktik“ kada svoje radove kači na semafore, ulične svetiljke i klupe u parku. U maniru gerile i u odgovarajućem stilu, štrikač želi da ostane anoniman - njegovo lice skriva, podrazumeva se, štrikana maska.

Štrikačka gerila iz Frankfurta je na zadatku od januara ove godine. Ona ostavlja svoje šarene, vunene tragove po čitavom regionu. Njihova misija: „Grad treba da izgleda prijatnije i toplije, a ne hladno i sterilno, već jednostavno šarenije, tako da ljudi mogu da mu se raduju.“

Kome pripada grad?

Pletena fantomka i akcija

Pletena „fantomka“ i akcija

Zvuči zabavno, ali sve ima i politički prizvuk. Verena Kuni, profesorka vizuelne kulture na Institutu za pedagogiju umetnosti na Gete Univerzitetu u Frankfurtu na Majni, „gerila-štrikanje“ vidi kao meku protestnu strategiju: „To predstavlja opuštanje okoline. Kada su prolaznici opušteni, onda obraćaju više pažnje na to šta vide i onda to najpre doživljavaju kao zabavno i iznenađujuće. A onda ubrzo uvide da postoje i alternative nasuprot uređenosti“. Prema Kunijevoj, to ukrašavanje javnih prostora pletivom neizbežno otvara pitanja: kome pripada grad i ko sme da oblikuje javni prostor?

Gerila štrikači „Štriktik“ i „Štrik putis“ nemaju odgovor na to pitanje, ali oni vole da pletu i žele da promene javni prostor. Njihov moto je „svi na štrikanje!“. Često se okupljaju da zajedno štrikaju i svako je dobrodošao da im se pridruži i da svoj rad pričvrsti na semafor, banderu ili drveće u javnom prostoru. Štrikači svoje aktivnostima koordiniraju preko „Fejsbuka“, tu kače i slike sveže „ištrikanih“ klupa i statua.

Kolevka tog pokreta je u SAD. Magda Sajeg je „majka“ pokreta štrikača. Ona ima svoju radnju za štrikanje. Pravi male akcije štrikanja u javnom prostoru i tako se reklamira. Verena Kuni kaže da je spektar pokreta uličnih štrikača veoma širok: „Od onih koji žele da ulepšaju svoje selo, do onih koji imaju politički karakter“.

Više od modnog trenda

Obuci grad u šareno

Obuci grad u šareno

Profesorka Kuni smatra da se iza aspekta ulične umetnosti krije „čežnja za ručnim radom“. Već nekoliko godina veoma su popularni „uradi sam“ projekti kao što je urbano baštovanstvo, gerila-baštovanstvo, urbano ratarstvo - posebno u velikim gradovima. Gerila-štrikači su jedan od takvih pokreta, kaže Kunijeva:

„To je pokret koji u sebi ima i momenat učaurivanja. Čovek želi da se povuče u onaj svet gde je sve prijatnije, u jedno vreme gde je sve imalo neki kvalitet. U vreme u kojem su ljudi sopstvenim rukama pravili stvari. Istovremeno, zahvaljujući ovom ručnom radu, ponovo se uče stari zanati kojima su vladale naše bake. Čovek tu uči dosta i o procesu proizvodnje“, dodaje Kunijeva, naglašavajući i politički kontekst gerila-štrikača.

Trend „uradi sam“ je više od trenutnog pomodarstva, tvrdi Kunijeva. Iza svih oštrikanih uličnih svetiljki, bandera i stabala, krije se čežnja za tim da se nešto napravi sopstvenim rukama. „I upravo to što krajni proizvod nije savršen, a šavovi su ukrivo, jeste ono što ga čini šarmantnim.“ Zato se sve više ljudi pridružuje pokretu. Oni kače svoje lično štrikane kuhinjske krpe na sive gradske površine, uz slogan „našem gradu trebaju boje“.

Autori: Bjanka fon der Au / Tijana Milunović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković