1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Šta smo naučili nakon Černobilja?

Ukrajinci danas obeležavaju 26. godišnjicu havarije u nuklearnoj elektrani u Černobilju. Posle eksplozije u reaktoru 26. aprila 1986, radioaktivni oblak proširio se iznad najvećeg dela severne hemisfere…

Do katastrofe je došlo za vreme eksperimenta izvršenog u bloku IV nuklearne elektrane u Černobilju. Simulacija potpunog prestanka napajanja strujom trebalo je da pokaže da li je obezbeđeno hlađenje reaktora pre ponovnog uspostavljanja napajanja strujom iz dizel-agregata. Eksperiment se oteo kontroli, između ostalog i zbog konstrukcionih grešaka samog reaktora. Reč je o uređaju tipa RBMK – reaktor visokog učinka sa kanalima – u kome su radioaktivne šipke smeštene u sopstvene pojedinačne cevi (kanale) pod pritiskom, tako da svaka od njih proizvodi paru koja pokreće generator i proizvodi struju. U drugim vrstama reaktora je uobičajeno da se radioaktivne šipke nalaze u zajedničkom kontejneru. Kod RBMK-reaktora, svaki kanal ima sopstveni merni uređaj, što smanjuje preglednost i otežava nadgledanje njegovog rada.

Posle 1986. u Evropi rođeno oko 800.000 dece manje od broja koji je očekivan

Posle 1986. u Evropi rođeno oko 800.000 dece manje od broja koji je očekivan

Černobiljski reaktor je u trenutku nesreće bio jedan od 16 takvih uređaja kakvim je raspolagao SSSR. U okviru strategije osvajanja nuklearne energije, ta država je relativno olako zatvarala oči pred bezbednosnim rizicima. To je pokazala još nuklearna katastrofa, u Čeljabinsku 65 (Majak) iz 1957. godine, kada je u jednom od najvećih nuklearnih postrojenja na svetu eksplodirao betonski rezervoar sa visoko radioaktivnom tečnošću. Radijacija koja je tada oslobođena bila je veća od one u Černobilju 1986. Fabrika plutonijuma Majak nalazila se u zoni površine 980 kvadratnih kilometara koja je bila potpuno odsečena od spoljnog sveta i dostupna samo najvišim državnim rukovodiocima – zaposleni u njoj nisu smeli da je napuštaju. Zbog toga su razmere te katastrofe zataškavane decenijama, pa se i danas o njoj malo zna. Baš kao što je malo poznato i da su ta postrojenja još uvek u pogonu.

Reaktori bez ikakvog certifikata

Tehnološka trka Rusije sa Zapadom odvijala se tako nauštrb tehničke bezbednosti. Konstrukcija reaktora tipa RBMK, projekat člana Sovjetske akademije nauka Nikolaja Antonoviča Dolešala, nastala je u okviru namere da se za relativno kratko vreme i bez velikih investicija u razvoj novih tehnologija sagradi veći broj reaktora visokog učinka. Ta namera je do danas koštala života stotine hiljada, a verovatno i milione ljudi: nacrte konstrukcionih planova nije analizirala nikakva nezavisna institucija; ako su oni i testirani, to su radili sami konstruktori, površno i služeći se nepotpunom opremom i zastarelom računarskom tehnikom. Za razliku od, na primer, aviona ili automobila, nuklearni reaktori nisu podvrgavani testiranju funkcionalnosti ili trajnosti, jer je sovjetska nauka imala apsolutni monopol u oblasti nuklearne tehnologije. Tako je pušteno u pogon 16 reaktora – među kojima i černobiljski – bez ikakvog certifikata o tehničkom pregledu ili bezbednosti.

Katastrofa se dogodila 26. aprila 1986.

Katastrofa se dogodila 26. aprila 1986.

Nije nikakvo čudo što se u takvim uslovima, 26. aprila 1986, eksperiment sa prekidanjem dovoda struje u blok IV černobiljskog reaktora, pretvorio u katastrofu. Jedino što tada niko nije mogao da pretpostavi kolike će biti njene razmere. Usled niza grešaka i pogrešnih pretpostavki u izvođenju samog eksperimenta, došlo je do naglog povećanja snage reaktora, otapanja cevi za gorivo i drastičnog povećanja pritiska pare; usledila je ogromna eksplozija koja je raznela krov reaktora. U hemijskoj reakciji do koje je tada došlo stvoren je radioaktivni oblak koji je zagadio pre svega veliki deo Evrope. Stepen radijacije u najžešće pogođenim područjima iznosio je 20.000 rentgena na sat, pri čemu je kao smrtonosna važila već i doza od 100 rentgena na sat. Nezaštićeni radnici su smrtonosno ozračeni za samo nekoliko minuta. Dan posle eksplozije, sovjetska vlada je evakuisala obližnji grad Pripjat. Ona je do poslednjeg trenutka zataškavala podatke o razmerama i posledicama katastrofe, u čemu se od nje ne razlikuje mnogo ni sadašnja ruska vlast.

Stotine hiljada žrtava

Podaci o broju žrtava katastrofe se razlikuju, već prema izvorima i kriterijumima za uzročno-posledične veze radijacije i bolesti. Prema procenama Međunarodne agencije za atomsku energiju, treba računati sa 4000 žrtava ove nesreće. Svetska zdravstvena organizacija je procenila da je ova havarija odnela 8900 života. Organizacija Grinpis smatra da je u pitanju 93.000 mrtvih. Jedna od organizacija koja se najtemeljitije bavi uticajem nuklearne energije i radijacije na ljude, Međunarodni lekari u borbi protiv atomskog rata IPPNW, ima sasvim druge podatke. Ona podseća da je vlada u Moskvi u danima posle nesreće u reaktor IV poslala ogroman broj ljudi – među njima najviše vojnika – koji su, uz lošu zaštitnu opremu, lopatama koje su često držali golim rukama, raščišćavali ruševine. Zbog visoke radijacije, ti ljudi – prozvani likvidatorima – radili su u smenama kraćim od jednog minuta. IPPNW smatra da je od posledica zračenja samo među likvidatorima do danas bilo gotovo milion žrtava. Naučnici ove organizacije podsećaju da je posle 1986. u Evropi rođeno oko 800.000 dece manje od broja koji je očekivan na osnovu normalne krivulje priraštaja.

Protest nekadašnjih likvidatora u Černobilu

Protest nekadašnjih likvidatora iz Černobilja

Studija Naučnog komiteta Ujedinjenih nacija za posledice nuklearnog zračenja UNSCEAR pokazuje da se posle černobiljske katastrofe smrtnost odojčadi u Skandinaviji povećala za 15,8 odsto. U Nemačkoj je značajno povećan broj slučajeva trisomije 21 koja prouzrokuje Daunov sindrom, baš kao što je došlo i do značajnog porasta neuroblastoma, retke vrste tumora, kod dece. U Ukrajini je, od dece koja su rođena posle katastrofe, a čiji su roditelji bili izloženi povećanoj radioaktivnosti, broj zdrave dece sa 81 odsto 1981. smanjen na 30 odsto 1996. Angelika Klausen, dugogodišnja predsednica nemačke sekcije IPPNW, kaže da se posledice radioaktivnog zračenja po zdravlje ispoljavaju u mnogim generacijama rođenim posle ozračene generacije. Na prvu generaciju generalno otpada 10 odsto poremećaja i bolesti, tako da je za očekivati da se 10 odsto posledica u vidu takvih poremećaja ispolji tek u narednoj generaciji – i tako dalje.

Autor: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković