Šta se dešavalo u Dubravi na Kosovu 2001? | Izbor iz štampe | DW | 05.09.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Šta se dešavalo u Dubravi na Kosovu 2001?

Nemački vojnici na Kosovu su tokom dva meseca 2001. godine bili čuvari u zarobljeničkom logoru čiji rad nema pokriće u međunarodnom pravu.

„Bili su to topli i suvi rani prolećni dani na Kosovu, onda, pre dvanaest godina. 21. maja 2011. je za neke nemačke vojnike počeo škakljiv zadatak. Za njihovu misiju javnost do sada nije znala.”

Mesto u kome su angažovani pomenuti vojnici je, prema pisanju Šterna, bila Dubrava, koja se tada nalazila u sektoru pod kontrolom italijanskih vojnika. Tada je nemački ministar odbrane bio socijaldemokratski političar Rudolf Šarping. Magazin piše da su 22 pripadnika vojne policije postavljena za čuvare u improvizovanom zarobljeničkom logoru – na sumnjivoj pravnoj osnovi. Čitava priča je obelodanjena zahvaljujući jednom od ta 22 vojnika koji je pod pseudonimom Hans Ragnic objavio knjigu o svojim doživljajima na Kosovu. Glavna tema knjige je „angažovanje nemačkih vojnika u ustanovi za ratne zarobljenike pod oštrim uslovima“, a Štern je proverio njegove navode i prenosi da su ih potvrdili kako međunarodne snage KFOR tako i nemačko Ministarstvo odbrane, kao i drugi akteri događaja.

Ličilo na Gvantanamo

24. maja, nemački vojnicu su primili prve zarobljenike u Dubravi – od njih ukupno 64. Amerikanci su iz tamo prebacivali helikopterima. Pored starog zatvorskog kompleksa iz ranijih vremena, KFOR je tamo već bio postavio i provizorni zarobljenički logor od šatora – postoje i fotografije na kojima se vide zatvorenici obučeni u narandžaste uniforme slične onima u Gvantanamu. Ragnic piše da je logor postavio KFOR, da je njime rukovodio jedan britanski oficir, a da su Amerikanci obučili nemačke vojnike za zatvorske čuvare. Logor je bio okružen ogradom od bodljikave žice visokom tri metra. U mere obezbeđenja su spadale i patrole sa psima koje su kružile oko logora, kao i dodatnih 50 nemačkih vojnika iz baze u Orahovcu.

Cilj bio - smirivanje Kosova

Zatočenici su bili osumnjičeni za učešće u paravojnoj organizaciji UČPMB – „Oslobodilačkoj vojsci Preševa, Bujanovca i Medveđe“; kada je sektor u kome su bili aktivni definitivno potpao pod kontrolu Srbije, mnogi članovi UČPMB su prešli na Kosovo – a ovaj zatvor je trebalo da ih spreči da destabilizuju tamošnju situaciju. Međutim, u njemu su, kako je saznao Štern, bili zatočeni i stariji ljudi koji nisu nimalo ličili na borce, kao, na primer, jedan seljak koji je tvrdio da ga je KFOR uhapsio na njegovoj njivi. Hamburški magazin dalje navodi da se glavni logor za zarobljenike nalazio u američkoj bazi Bondstil, u kome je tada zavladao manjak prostora, pa je morao da bude proširen. Kada su radovi na njegovom proširenju završeni, najveći deo zatočenih u Dubravi je odatle prebačeno u Bondstil. Početkom juna.

„Instrukcija“ KFOR samom sebi

I Bundesver i KFOR su se tada oslanjali na „poverljivu“ instrukciju komande međunarodnih snaga prema kojoj je KFOR sebe ovlastio da potencijalne nasilnike pritvara na po 30 dana, pa i na duži rok – dovoljno je bilo da se proceni da su oni spremni na nasilje. Za to nisu bili potrebni nikakvi dokazi koji bi mogli da se upotrebe na sudu. Nije bilo obavezno ni da se zatvorenici KFOR pismeno obaveste o razlozima hapšenja; traženo je samo da oni u prvoj podesnoj prilici budu obavešteni o tome. OEBS je još u oktobru 2001. zbog svega toga opomenuo KFOR. „U (nemačkom) ministarstvu odbrane“, piše Štern, „danas se pravdaju da u pomenuto vreme, dve godine posle ulaska međunarodnih snaga na Kosovo, tamo nije postojao pravosudni sistem koji funkcioniše i kome bi potencijalni nasilnici mogli da budu predati. Najvažnije je bilo očuvanje primirja.“

Ragnic u svojoj knjizi piše da je više nemačkih vojnika stacioniranih u Dubravi gajilo sumnje u ispravnost te misije, pa čak i da je među njihovim pretpostavljenim bilo takvih sumnji, ali da je na kraju odlučeno da se oko svega ne diže buka.

Pripremio: Saša Bojić
Odg. urednik: Ivan Đerković