Šta posle odbijanja zahteva za azil?

U principu, svaki čovek ima pravo da zatraži azil u Nemačkoj. To važi i za stanovnike „zemalja sigurnog porekla“. Zahtevi tražilaca azila iz tih zemalja se obrađuju brže i oni imaju vrlo male šanse da dobiju azil. Od prošle godine u grupu sigurnih zemalja spadaju Srbija, Makedonija i BiH, a od 1. novembra ove godine i Kosovo, Albanija i Crna Gora.

Nemačke vlasti, naime, polaze od toga da su zahtevi za azil građana tih zemalja „očigledno neosnovani“, što je termin definisan članom 29 Zakona o proceduri za dodelu azila. Ipak, to ne znači da je ta procedura ukinuta i vlasti ipak moraju da provere svaki zahtev. Osoba koja uloži zahtev mora da bude saslušana i ona ima pravo da podnese žalbu ukoliko dobije odbijenicu. U julu ove godine je tako samo šest osoba iz Makedonije i samo 17 osoba iz Srbije dobilo pravo na azil.

Posebna procedura

Pravnik Maksimilijan Pihl upozorava da za građane iz ovih zemalja važe drugačiji rokovi za podnošenje žalbe. Oni su u pravilu radikalno skraćeni. Ipak, ne znači da će sve osobe koje dobiju odbijenicu odmah biti i prisilno vraćene u domovinu.

Nemački Zavod za migracije i izbeglice (BAMF) navodi da u ovoj zemlji trenutno boravi 190.000 ljudi koji su dobili odbijenice. Među njima je 138.000 onih kojima ne preti da će odmah biti prisilno vraćeni u domovinu. Razlozi su različiti: od bolesti, do toga da dotična osoba ne poseduje važeća dokumenta. Odlaganje odluke o obaveznom napuštanju Nemačke može da se donese i na osnovu posebnih odluka. Na primer, ako se proceni da se povratak u određeni region ne vrši tokom zimskih meseci.

Azil, duldung i dozvola za rad

Ako zahtev za azil bude odbijen, dotična osoba odbijenicu dobija napismeno, na nemačkom, a često i na jeziku zemlje iz koje potiče. Nakon toga postoje dve mogućnosti: ta osoba ili napušta Nemačku u zadatom roku ili ulaže žalbu na takvu odluku. Onaj ko dolazi iz tzv. sigurne zemlje porekla, a „očigledno neosnovano“ dobije odbijenicu, ima rok od dve sedmice da kod odgovarajućeg Administrativnog suda podnese žalbu na odluku Saveznog ureda za migracije i izbeglice.

Sve dok traje pravni proces, prisilni povratak je „privremeno stavljen van snage“. To se zove Duldung. Dozvola boravka pod nazivom Duldung može da se dodeli ako postoje tzv. „smetnje za prisilni povratak“. To na primer može da bude bolest koja ne može da se leči u zemlji odakle dotična osoba potiče. Duldung se izdaje za period od najduže šest meseci. Duldung eventualno može da bude i produžen, a isto tako može biti i prevremeno ukinut. Za osobe sa Duldungom, važe posebna pravila kada je reč o mogućnostima zapošljavanja.

Od početka godine postoji izuzetak od ovog pravila za slučaj da se radi o visokokvalifikovanoj osobi koja može da nađe posao u deficitarnim zanimanjima. To se u praksi retko dešava. Pravilo provere da li za neko mjesto već konkuriše neko s dozvolom za rad ne važi ni za one koji imaju Duldung duže od 15 meseci.

Za izbeglice iz zemalja sigurnog porekla ovi izuzeci su ionako mogući samo u retkim slučajevima. Maksimilijan Pihl ukazuje na to da se građanima iz tih zemalja često uskraćuje dozvola za bilo kakav rad. Vlasti to opravdavaju „migraciono-političkim razlozima“. Tačnije rečeno: ljudima iz tih zemalja ne želi da se daje povoda da dođu, zatraže azil i pronađu posao u periodu kada čekaju da budu vraćeni u domovinu.

Računica je jednostavna – potražiocima azila iz tih zemalja je teže nego drugim ljudima koji zatraže azil. Vlada u Berlinu istovremeno radi na otvaranju mogućnosti da ljudi iz država Zapadnog Balkana legalno i lakše pronađu posao u Nemačkoj.

Šta se dešava nakon odbijanja zahteva za azil?

Ako postoji konačna negativna odluka o zahtevu za azil, BAMF postavlja rok u kojem mora da se napusti Nemačka. Taj rok je obično mesec dana. U tom periodu, osoba ili porodica koja mora da napusti Nemačku, trebalo da završi poslove kao što je na primer odjavljivanje dece iz škole. Tokom ovog perioda, dobija se socijalna pomoć, dečiji dodatak i važi zdravstveno osiguranje u Nemačkoj.

Nakon isteka roka, može pre ili kasnije da dođe do deportacije, sve u zavisnosti od dela Nemačke u kojem se osoba nalazi. Po pravilu, onima koji su u toj fazi, ne navode se konkretni datumi, policija može deportaciju da sprovodi i u sred noći. Tako ostaje malo vremena da se spakuju stvari ili da se pozdravi sa prijateljima. Takva nagla deportacija može da bude traumatična posebno za decu koja idu u školu u Nemačkoj i imaju prijatelje, piše u studiji UNICEF 2012. Pod naslovom „Tiha patnja“.

Podsticaji za dobrovoljni odlazak

Vlasti u Nemačkoj zbog toga žele da navedu one kojima je za zahtev za azil odbijen – da dobrovoljno napuste zemlju. To je različito regulisano i navodimo primer iz Hamburga. Na svojoj internet stranici nadležna služba je objavila tekst u kojem piše da vlasti preuzimaju razne troškove dobrovoljnog napuštanja Nemačke. Ne samo da se preuzimaju troškovi puta u domovinu, nego se nudi i finansijska pomoć za troškove života i ponovno integrisanje. Ne navode se tačne sume, a na pitanje novinara, vlasti nam kažu da se odlučuje od slučaja do slučaja.

Konkretne sume se navode samo za slučaj ako neko ne odlazi dobrovoljno. Avionska karta unutar Evrope može da se kupi i za 150 evra, ako se osoba na vreme za to pobrine. Ako se čeka na prisilnu deportaciju, cena može da bude četiri do pet puta veća. Osoba takođe mora da snosi troškove mogućeg pritvora, 111.40 evra dnevno.

Osim toga, ko dobrovoljno ode ima pravi da ponovo uđe u Evropsku uniju, dakle i u Nemačku. Ko je deportovan, na to nema pravo.