1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Šta pad zida znači za jednog Srbina

Da li je među svedocima rušenja Berlinskog zida bilo i građana sa prostara bivše Jugoslavije. Naravno. O svojim sećanjima za DW govore Milan Ćorković, poreklom iz Kikinde i Boris Žuro iz Košuta kod Splita.

09.11.1989.

09.11.1989.

Milan Ćorković već trideset godina turIstima pokazuje znamenitosti podeljenog i ujedinjenog Berlina, a Boris Žuro, po zanimanju kamenorezac i vajar, restaurirao je mnogobrojne nemačke istorijske građevine.

Milan Ćorković se pre 38 godina iz socijalističke Jugoslavije uputio u Zapadni, kapitalistički Berlin. Od socijalizma ga je u Berlinu deli samo jedan zid, Berlinski zid. Od 30.000 Jugoslovena koliko ih je tada živelo u Zapadnom delu Berlina, Milan je jedini došao na ideju da radi kao turistički vodič, jer je granicu nesmetano mogao da prelazi, zahvaljujući svom tadašnjem jugoslovenskom pasošu.

Corkovic am Checkpoint Charlie

„Nalazimo se na čuvenom Ček point Čarliju. To je prelaz između Istočnog i Zapadnog Berlina na kojem su mogli da prelaze samo ljudi sa stranim pasošima i diplomate. To je najbolji primer podele grada i mesto gde su se sa istočne strane sastajale Tajne obaveštajne službe KGB i Štazi, a sa druge strane na Zapadu, američka CIA. To je bilo oduvek najinteresantnije za turiste.“

„Istok je bio siv i tužan, a najbolja hrana kokoš“

Turisti su zahvaljujući Milanovoj turističkoj ponudi u jednom danu mogli da dožive i kapitalizam i socijalizam. Razlike između istoka i zapada, kaže Milan, bile su šokantne.

„U Zapadu je sve blistalo i bilo je lepo. Prelazeći Ček point Čarli prvo što sam doživljavao su bile kruta, ozbiljna, preteća lica carinika koji su nas po dva puta kontrolisali. Svi oni su bili i previše ozbiljni da bi čovek vidio nešto pozitivno u tome. Prelazeći u Istočni Berlin, videlo se da je sve izgledalo i suviše tužno, nije bilo osmeha na ljudskim licima, nije bilo cveća na prozorima, nije bilo luksuznih restorana i kafića, nije bilo nikakve radosti. Sve je izgledalo sivo i tužno.“

I Boris Žuro je svedok vremena nemačke novije istorije

Nakon što je u Splitu završio kamenorezačku kiparsku školu, 70-tih godina stiže u Nemačku i radi na obnavljanju bazilika, starih mostove i građevina i u Istočnom i u Zapadnom delu zemlje. Socijalistički istok Nemačke je i za Borisa često bio dalek i stran.

„U Drezdenu nije bilo lako, ima sam samo par osoba s kojim sam ima kontakt. Tu je bia i šef i majstor za kamenoklesarstvo i kiparstvo, jer po tome je Drezden poznat, gospodin Weber, kod njega sam digod bio na večeri. I šta je bilo interesantno? Najbolje jelo je bilo kokoš i šaran i gospođa se uvik izvinila da oni nemaju ništa drugo.“

Boris je u kuglanju dva puta bio prvak Evrope, 10 puta Njemačke, a bio je i član jugoslovenske reprezentacije. Jedan događaj, kaže, ne zaboravlja.

„U ono vrime, prije ne što je pao zid, reprezntacija Jugoslavije je tribala igrat prijateljsku utakmicu sa DDR-om. Kada smo prilazili tamo, nas šest igrača zaustavili, kontrolisali kugle, dva sata morali čekat, rentgen radili za boling kugle.“

„Za mnoge Berlinjane će Zid još dugo živeti“

Milan Ćorković

Milan Ćorković

Na dan kada je objavljena vest o otvaranju granica između Istoka i Zapada, Boris se našao među masom Istočnih i Zapadnih Berlinjana koji su simbolično, čekićima počeli da ruše zid.

„Kad sam vidio kako se oni muče, uzeo sam svoj rusak i alat i došao na zid. Kada sam ja počeo razbijat, to je po 30 cm veliko bilo, a ljudi dolazili pa skupljali komade. Ja i danas imam te fotografije i kamenje od toga razbijanja zida. Iako, taj prvi dan nisu dozvolili, čak je i zapadna policija pokušavala nas spričit da razbijamo zid, još to nije bilo dozvoljeno, ali to je masa svita, ko će zaustaviti sada narod.“

Od pada Berlinskog zida prošlo je 20 godina, ali se ti istorijski momenti i atmosfera ne zaboravljaju. I Milan i Boris uvek će se sećati, kažu, večeri 9. novembra kada su na hiljade Istočnih Berlinjana došla u najpoznatiju trgovačku ulicu Zapadnog Berlina, na ”Ku*dam”.

„Imao sam utisak da su to milioni ljudi, ljudi i automobili uopšte nisu mogli da se kreću, a onda su restorani, koji su bili otvoreni tada, izneli šampanjac za dobrodošlicu, ne samo Istočnim Nemcima, nego svima onima koji su tog momenta slavili ujedinjenje“, priseća se Milan. Istorijske noći dobro se seća i Boris.

„Grad je bio pun svita, oni su čekali pred bankom, pred prodavnicama zalipili se na te izloge, to je sve za njih bilo neopisivo kako je. Oni se čudili šta mi imamo, a mi se čudili šta je sa tim svitom. Kudam je bio pun, od vrha do Zida, to je bila masa svita, to su bili mravi, to je bilo nemoguće.“

Male ostatke 164 km dugog zida koji je 28 godina delio jedan grad, danas se u Berlinu mogu videti na samo tri mesta. Dok je za turiste i mlade generacije Berlinski zid danas samo atrakcija i jedno poglavlje u udžbeniku istorije, starijim generacijama nikada neće biti izbrisan iz sećanja. Milan kaže:

„Ja ne moram da pogledam mjesta u kojem još postoji taj zid, ja tačno znam gdje je prolazio zid. I tamo gdje ga danas nema, gdje su moderne zgrade, gdje je sve renovirano, gde je narod ujednijen. Moja generacija i ljudi preko 50 godina, oni još dobro sve pamte i u njima će, slično poput mene, taj Berlinski zid još dugo, dugo da živi.

autor: Selma Filipović, Berlin

odg. urednik: N. Jakovljević

Audio i video

  • Datum 09.11.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/KRP7
  • Datum 09.11.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/KRP7