Šta je trebalo da radi Stepinac, a šta Bergoljo? | Politika | DW | 14.03.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Šta je trebalo da radi Stepinac, a šta Bergoljo?

Šta treba da čine crkveni velikodostojnici u diktaturama? Šta je trebalo da čini Alojzije Stepinac u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, a šta Horhe Mario Bergoljo, sadašnji papa Franja, tokom vladavine vojne hunte u Argentini?

Šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka bile su burne godine za čitavu Latinsku Ameriku. Nakon revolucije na Kubi, u mnogim zemljama nije bilo mirno – a „Veliki brat“ iz Vašingtona se, kao u Čileu 1973, pobrinuo da neke zemlja već izborima ne prihvate marksistička načela.

U susednoj Argentini takođe je bilo napeto: tamo je dugo vremena na vlasti bio diktator Huan Peron – koji je Drugi svetski rat proveo u Italiji „studirajući“ Musolinijev fašistički režim, ali šezdesetih su se ređali predsednici dok je zemlja zapadala u sve dublji haos. Jer Peron (kao što se neki sećaju iz filma „Evita“ u kojem drugu ženu diktatora glumi Madona) je još četrdesetih uspeo da osvoji mnoge Argentince obećanjima o zlatnom dobu i blagostanju za sve građane.

Naravno, takva obećanja nikada ne mogu da se ispune i već šezdesetih godina prošlog veka neki su i među peronistima previše doslovno shvatili obećanja siromašnima – sve do otvorene pobune poput „Kordobaze“ 1969. godine. Huan Peron u to doba nije bio predsednik, ali se 1973. vratio na vlast, što je dovelo samo do kratkotrajnog smirivanja. Već nakon nekoliko meseci je preminuo, a njegova supruga Izabel Martinez de Peron postala je prva predsednica u Južnoj Americi.

Crne limuzine zloglasnog AAA

Teško je reći na čijoj strani je bio isusovac Horhe Mario Bergolja, sadašnji papa Franja

Teško je reći na čijoj strani je bio isusovac Horhe Mario Bergolja, sadašnji papa Franja

Ali već tada je bilo veliko pitanje kome ona uopšte predsedava. Zemljom je vladao haos i za predsednicu nisu marili ni Montonerosi, ali ni drugi pobunjenici koji su težili socijalističkoj revoluciji, a još manje Alijansa antikomunista Argentine (AAA), paravojna organizacija koja je već tada otvoreno sprovodila teror protiv svih neistomišljenika. Farsa sa predsednicom nije dugo trajala – 1976. izveden je vojni puč i na čelo države došao je komandant argentinskih oružanih snaga Horhe Videla.

Nema ni najmanje sumnje u to da su „odredi smrti“ zloglasne AAA sprovodili teror, odvodili neistomišljenike u logore i mučili ih. Najmanje 30.000 Argentinki i Argentinaca je odvedeno, a mnogima se ni danas ne zna gde im je grob. Usred tog nasilja i haosa, Argentina je 1973. dobila novog provincijala Isusovačkog reda: Horhea Marija Bergolja, današnjeg papu Franju. Baš kao i čitava Argentina, i tamošnja crkva prolazila je kroz teška vremena. Baš kao što se i hunta pozivala na konzervativne ideale pretežno katoličke Argentine, tako je i mnoštvo sveštenika i monaha spremno delilo sudbinu siromašnih župljana u otporu diktaturi – sve do likvidacije.

Crkva se uvek i iznova suočava sa teškim vremenima kada se njeni vernici odjednom nađu sa obe strane fronta. U nekim slučajevima sasvim je izvesno da je stala na „pogrešnu“ stranu – poput nacističkog kvislinga u Slovačkoj, katoličkog sveštenika Jozefa Tisoa. Čak i francuski ratni predsednik i heroj Prvog svetskog rata, general Filip Peten zahtevao je, i uglavnom dobijao podršku crkve u izgradnji Francuske koja neće da pravi probleme nacističkim okupatorima.

Mora li u zatvor da bi „dokazao“ nevinost?

Kardinal Alojzije Stepinac (1898-1960) osuđen je nakon Drugog svetskog rata za saradnju sa ustašama da bi ga papa Jovan Pavle II 1998. proglasio blaženim

Kardinal Alojzije Stepinac (1898-1960) osuđen je nakon Drugog svetskog rata za saradnju sa ustašama da bi ga papa Jovan Pavle II 1998. proglasio blaženim

U mnogim drugim slučajevima, odnosi crkve i diktature nipošto nisu tako jednostavni. Još uvek se vode rasprave i o ulozi hrvatskog kardinala Alojzija Stepinca koji je, nakon rata, osuđen za saradnju sa okupatorima, iako je izvesno da su mnoge optužbe koje su ga teretile, bile neosnovane. S druge strane, teško je reći koliko je hrvatski kardinal zaista pomogao da se spreče zločini jer je i Stepinac spremno prihvatio Nezavisnu državu Hrvatsku – pa makar i u tim, ratnim okolnostima. Ali je isto tako poznato da su mnogi katolički sveštenici, što je Stepinac svakako znao, bili na „drugoj strani“: konačno, i tadašnji predsednik ZAVNOH-a Andrija Hebrang (stariji) se u partizanima oženio – naravno, u crkvi.

Utoliko se postavlja pitanje, moraju li dušebrižnici zaista da budu i likvidirani kako bi „dokazali“ da se protive zločinima diktature u kojoj žive. Za vreme nacista u Nemačkoj, takvih primera je bilo i više nego dovoljno: čitav niz sveštenika i kaluđera završio je u logorima, a nacistima su naročito bili trn u oku aktivni pripadnici katoličkih sindikata i stranaka katoličkog centra koji su hrabro prkosili diktaturi.

Odluka nikad nije bila laka ni za poglavare katoličke crkve. Tako se i Piju XII zamera što nije jasno i glasno osudio nacističke zločine dok su se prema koncentracionim logorima kotrljali vagoni. A mora se podsetiti i na to da nije bilo ni previše glasnih osuda od strane tadašnjeg pape Pavla VI, dok je trajala strahovlada u Argentini.

Šta je to isusovački provincijal?

Što je tada mogao da učiniti provincijal isusovaca (jezuita) u Argentini? Njegova funkcija zapravo uopšte i nije zamišljena za „odnose s javnošću“, kako bi se to danas reklo. Provincijal je organizacioni lider jedne pokrajine crkvenog reda (koja se često i ne poklapa sa državnim granicama) i u javnosti je mnogo manje prisutan nego biskupi, kardinali ili papa. Da li je Bergoljo onda mogao da spreči zločine koji su se događali u njegovoj domovini? Pa čak i kad su neki, poput sveštenika Kristijana fon Verniha i kapelana policije Buenos Ajresa, lično učestvovali u mučenjima i likvidacijama?

Optužbe protiv sadašnjeg pape su još teže: tvrdi se da on, ne samo da nije sprečio, nego da je i aktivno podržavao tadašnju vojnu diktaturu – sve do potkazivanja nekih isusovaca koji su jasno stali na stranu revolucionara. To tvrdi i Fortunato Malimači, bivši dekan fakulteta za sociologiju Univerziteta u Buenos Ajresu, koji poručuje da će Bergolju „presuditi istorija“.

Ipak, treba dodati da se tom istorijom Argentine veoma aktivno bavio i sam Horhe Mario Bergoljo koji je i kao kardinal učestvovao u povereništvu koje je radilo na pomirenju među Argentincima. Doduše, napetosti još uvek ima, baš kao i pitanja ko je kad bio na čijoj strani – pa tako i „kardinal siromašnih“, kako u Argentini zovu današnjeg papu.

Autor: Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

DW.COM