Šta ćemo sad nas dvoje | Mozaik | DW | 27.05.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Šta ćemo sad nas dvoje

„Šumatovac“ je bio na glasu kao stecište muzičara svih orijentacija računajući i orijentaliste: poznat kao jedna od tačaka „bermudskog trougla“ bohemije u Makedonskoj ulici, računajući restorane „Grmeč“ i „Pod lipom“.

Jovan Nikolić erhält eine Ehrenurkunde für die Verdienste um Entwicklung der Rockmusik in der serbischen Stadt Čačak. Copyright: Jovan Nikolic

Serbien Jovan Nikolic Musiker Ehrenurkunde der Stadt Cacak

Jovan Nikolić

U jesen 1981. emigrirao sam u rodni grad Beograd. Prvi stan, tačnije dva samačka sobička, iznajmio sam u Đure Đakovića 7 iza Bajlonove pijace na Dorćolu. Zajedničko dvorište, mračno stubište sa drvenim i olinjalim stepenicama, fasada koja se sasvim otrusila; dekor kao u filmovima Crnog talasa. Prvo nameštenje dobio sam u listu „Politika kao honorarni novinar-saradnik u „Beogradskoj hronici“. Objavili su mi jedan tekst. Prethodna i sledeća četiri su bili učtivo prećutani. Kolege mladi lavovi i lavice. Danas asovi novinarstva. Džaba kad taj zanat danas odumire jednako kao i novine. Jednog kasnog popodneva kad sam se vratio sa obavljenog intervjua u direkciji fabrike „Obuća“, pozvonio je prijatelj iz Čačka:

–    Imaš praznu sobu?

–    Imam

–    On će doći sledeće nedelje, nije problem?

–    Nije

Subotom sam redovno posećivao igranke i svirke u Domu omladine. Nastupali su čuveni Ribelli. Sjajna muzika, sjajni muzičari. Triput prepečeni. Prvi put sam uživo slušao orkestar sa duvačkom linijom (saksofon, trombon, truba) i ritam sekcijom dopunjenom perkusionistom. Ostao sam u zabezeku kad su izvodili disko-pesmu grupe Heatwave, Boogie Nights (Noći bugija), a kao još nekultivisanom provincijalcu spala mi donja vilica od iznenađenja da se neko u SFRJ usuđuje da odsvira i otpeva u višeglasju tada neprikosnoveni hit, Long Train running. Pevao sam oduševljen zajedno sa svima u publici, u po glasa, sebi u nedra, prateći vokal u refrenu. Zvučali su kao originalni Dubi Bradersi na ploči.

Na pauzi je njihov pevač uzeo sa postolja akustičnu gitaru i uz diskretnu pratnju zapevao nekolike pesme Hose Felićiana (Jose Feliciano) Porque te tengo (Za tebe imam), Ain't No Sunsshine, (Nema sunca), Gypsy (Ciganin), Come down Jesus (Siđi Isuse). Osetio sam da su mi od navale divote i denfovanog sapevavanja nepca stala suva kao barut. Moja prva najveća ljubav, Tanja Car, imala je empatiju sa praznim džepovima honorarnog saradnika, te je pivo ubrzo tažilo žeđ i muzikom izazvanu euforiju. Voleli smo Hose Felićiana, njegovu osećajnost i nazalni čisti glas. Meni je ponegde smetala ta zaslađenost u njegovoj impostaciji i učestalim, predvidivim trilerima; kad bi samo odvadio kutlaču šećera iz glasa, mislio sam, bio bi vrhunski interpretator. Ali, dovraga s tim, to je, upravo taj Zuckerstimme bio on. Ali pevao je vokalni solista Ribella, Hosea kao njegov dvojnik, „skinuo“ ga je jedan na jedan. Publika je vrištanjem tražila bis. Otpevao je još tri. Amor Gitano (Ciganska ljubav), Dos Cruces (Dva krsta) i  California Dreamin (Snovi kalifornije).

– Kako se zove ovaj pevač, pitao sam prvog do sebe.

– Hose, odgovorio je hladno.

Jovan Nikolić

Jovan Nikolić

Pri izlasku, u gužvanju telo uz telo, na vratima, ugledao sam čoveka pregolemog u svim pravcima. Bio je to čuveni Miroslav Čitaković-Čita, tada šampion u rvanju, ali daleko poznatiji kao trener Ljubomira Magaša alijas Ljube Zemunca i Đorđa Božovića Giške. Kraj njega je stajao Rade Ćaldović-Ćenta, jedan od najžešćih momaka beogradskog asfalta. Sa njima se žučljivo, ali benigno raspravljao bivši pevač Korni grupe Dušan Prelević Prele sa kojim sam, ispostaviće se docnije, postao vrlo blizak. Bio je to uvod za upoznavanje sa osnovama hijerarhijske gramatike beogradskog noćnog života, sašaptavanja i dopisivanja legendi nas nepripuštenih o podvizima njegovih protagonista u sumrak.

*

Te i sledeće godine moje ime kao tekstopisca bilo je već potpisano na dvema LP pločama i jednoj singlici rok benda „Krvna Grupa“ koje su oni snimili u studijima Radeta Ercegovca i Enca Lesića.

Jedan papirić sa neobjavljenim tekstom zatekao se u fascikli pokojnog muzičkog urednika Radio Beograda Marijana Karana, a on ga prosledio tadašnjem muzičkom  producentu PGP RTB-a Aci Pilipenku. Iz njegove fijoke tekst je završio u rukama Dragana Ilića-Ilketa, vođe, u to vreme veoma popularne beogradske rok grupe „Generacija 5“. Ilketu se tekst dopao. Zakazao mi je susret u „Šumatovcu“ i predložio mi da pišem za njihov novi album. Ilke i ja pisali smo zajedno i nastao je album „Dubler“. To je bio moj, priznaću, neočekivan i iznenadan ulazak u muzički establišment grada Beograda. Onaj zapis rimovanih katrena sa papirića - „Šta ćemo sad nas dvoje“, postao je docnije hit koji se i danas, vidim na Youtubu, pogde još sluša. Od prvog avansa imao sam novca da platim najamninu stana do kraja godine. Mogao sam se prehraniti „kašikom“ u kafani „Vardar“ na Bajloniju. Imalo se sitnine i da se popije saobrazno genetsko zapisanom hologramu moga blagopočivšeg đede.

Kafana „Šumatovac“ je bila na glasu kao stecište muzičara svih orijentacija računajući i orijentaliste, izvođače neofolk muzike i novog kontrarevolucionarnog muzičkog pravca „Turbofolka“ (naziv na koji autorska prava polaže Antonije Pušić  alias Rambo Amadeus). O toj gerili biće više kazano docnije. Dakle „Šumatovac“ je bio kultno mesto prvenstveno za rokere. Poznat kao jedna od tačaka „bermudskog trougla“ bohemije u Makedonskoj ulici, računajući restorane „Grmeč“ i „Pod lipom“ u koje su se salivali novinari Radio Beograda, i svih izdanja „Politike“ i „Novosti“. Za rokere i folkere nije postojalo boljeg bogomdanog mesta da zakazuju intervjue, promocije, fotografisanja, svirke i tezge. Novinarima koji su se bavili estradom, muzičkim urednicima taj raj je takođe bio umilan. Besplatno piće, klopa, te dodatni troškovi dotureni ispod stolnjaka. Šuškalo se u ta doba posvuda po stolovima beogradske Bermude da je najznačajnije muzičke urednike na radiju i ostalim revijalnim magazinima Goran Bregović „držao na plati“.

U restoranu „Šumatovac“ u avgustu 1978. godine nastala je grupa „Riblja čorba“, koja je prvobitno trebalo da nosi naziv „Bora i ratnici“. „Pod lipom“, Bora Đorđević je napisao pesmu „Dva dinara druže“ posvećenu raskidu ljubavi, nakon polugodišnje veze sa, u to vreme jednom od najlepših žena u Beogradu, manekenkom Biljanom Navajdi. Njoj su bile posvećene pesme „Lutka sa naslovne strane“(singl 1978) i „Ostani đubre do kraja“, koja je bila instalirana na albumu „Kost u grlu“, koji je, prema postojećim zapisima, prodat u oko 200.000 primeraka. Za rokere, a naročito za džezere, zajednički imenitelj je bila hronična besparica.

Međutim, u isto vreme, ploče, kasete ili tzv. nosača zvuka Šemse Suljaković su prodati u tiražu od 800.000. (!) O tom fenomenu najbolje govore citati iz intervjua objavljenog 2008. godine čuvenog Mileta Basa, inženjera grupe „Južni vetar“ koja je po mom mišljenju, sve kvalitetne i najznačajnije pevače koji su figurirali do tada u jugoslovenskoj muzici, poput tornada oduvala sa muzičkih prostora za vjekivjekov.

Citiram najznačajnije detalje: „ Ja sam prvi čovek koji je u Jugoslaviji ubacio ritam mašinu, čak i pre rokera… Ja sam sve vreme u stvari bio mnogo jaka politička poruka (!)… Ima i onih tužnih anegdota iz rata u Bosni i Hrvatskoj. Pucaju jedni na druge, a jedni i drugi pevaju pesme od Šemse i Sinana… Ja sam takođe imao rok bendove i tada sam mrzeo narodnu muziku. Slušao sam Bitlse. Ali kad želudac proradi, onda svaki čovek stane pred svršen čin…

*

Pandan beogradskim muzičkim želudačnim tegobama u „Šumatovcu“, u mojoj čačanskoj varoši bila je kafana-restoran „Takovo“ u kojoj su se za svakog petka u nedelji sticali harmonikaši i ostali priučeni muzikanti i uz meku šljivku i porciju škembića imali svoj sabor na kome su ugovarali „tezge“ na svadbama. Svadbe su bile prvi nezvanični koncerti nadirućih turbulentnih zavičajnih, unutrašnjih emotivnih i inih tegoba koje su verno cifrali svojim voršpil petingom harmonikaši na Dalapa i Guerrini harmonikama sa dugmićima takozvanim dugmetarama. Ondašnjim žargonom pripovedano, među tim muzikantima koji su svirali uglavnom jednom rukom, drugom razvlačeći meh ne dodirujući u neznanju, dugmad basova, dugmetare su bile nazivane Pasuljare, a klavirske harmonike Tarabare, koje niko nije upotrebljavao osim profesora muzike. Njih je isključivo u pregovorima interesovala gaža. Kolika je kinta, lova, honorar, koliko para – toliko muzike. U njihovoj komunikaciji, svedenim govorom cirkulisalo je sledeće:

– Ugovorio svadbu kod Miće Basamaka u Pakovraću, Imam svirku na parastos kod Čede Ilovače u Trbušanima na Ilindan.

Zatim se usled kvantiteta i angažmana sve svelo na komprimiraniju varijantu.

– Svir‘o: svadbu, vojsku, (ispraćaj u vojnika), rođendan, krštenje, parastos, sa’ranu, zatvor, (ispraćaj u zatvor), godišnjicu (braka ili rastave), bolnicu (izlečenje i povratak iz zdravstvene ustanove). Moj prijatelj Z. B. kune se da je čuo izjavu; „svirao sam ugalj“ (unošenje uglja u podrum). Mene odista ne bi čudilo ni da je bilo recimo, sviranja zimnice ili lastiš (zatvaranje celofana gumicama na teglama ukiseljenih paprika, ajvara i krastavaca).

Svejedno, mene što se „lično smatra“, mogli su pripadnici te sorte da sviraju sir i kajmak, ali njihova jedina etika namera u (zlo)upotrebi zvuka i ritma, bila je da sabiru papirnate novčane jedinice. Glagol muzicirati bio je zamenjen glagolom ovajditi (okoristiti). Ali bio bih neučtiv ako bih povezao „Takovo“ direktno sa „Šumatovcem“. Tamo u beogradskom muzičkom saborištu ipak su rokeri i džezeri, kao manjina ispijali kafu i kiselu, pesnici i novinari ispijali vinjake.

Ona linija negdašnjeg gradskog korzoa u mojoj maloj varoši između leve i desne strane, produžila se, kako se ispostavilo, danas i ovde, od „Takova“ do beogradskih splavova diljem Ibarske magistrale.

*

A onda jednog popodneva, saobrazno obećanju našeg zajedničkog prijatelja iz Čačka na vratima mog iznajmljenog sobička u Đure Đakovića 7. pojavio se on,sa torbama poputnine i gitarama: - Znači ovde ćemo živeti?

Bio je to legendarni gitarista grupe „Smak“,onaj dečak sa Morave, Radomir Mihailović-Točak. Čovek koji je u ta teška gastroenterološka vremena po muzičare bio monaški posvećen isključivo muzici i svemu što poseduje duhovni sadržaj i vrednost.