Đinđić je znao da Kosovo ne može biti srpsko | Politika | DW | 12.03.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Đinđić je znao da Kosovo ne može biti srpsko

Dunja Melčić diplomirala je filozofiju u Zagrebu, a sredinom sedamdesetih upisala postdiplomski u Frankfurtu. Tu je upoznala Zorana Đinđića, s kojim je više godina živela zajedno. Kasnije su ostali prijatelji.

DW: U vreme kada ste Zoran Đinđić i Vi studirali filozofiju u Nemačkoj, kakva je tamo bila politička atmosfera, odnosno kakvom ste je doživljavali?

Dunja Melčić: „Najpre bih želela da napomenem da smo mi oboje tamo došli – Zoran koju godinu nakon mene – iz čisto naučnih pobuda, iz filozofske znatiželje. Ja sam stigla s prethodnim životnim partnerom, biofizičarem koji je radio na institutu za biofiziku'Maks Plank' u Frankfurtu.

Dunja Melčić

Dunja Melčić

Kada se vratio u Jugoslaviju, međutim, postao je izuzetan stručnjak za nefrologiju i farmakologiju, nikako nije mogao da dobije poziciju adekvatnu svom znanju. Određenim krugovima naprosto je smetalo to što je bio stručniji, pa su ga čak i iskorišćavali potpisujući njegove radove kao svoje. Slično je prošao i Zoran kad se vratio u Beograd, a to nije imalo veze samo sa političkim stavovima. Mnogi pojedinci sa prosečnim sposobnostima reagovali su veoma loše već i kad bi on rekao da je studirao u Nemačkoj. Upravo su ga mrzeli.“

S kim ste se u to vreme družili, o čemu se tad najviše razgovaralo?

„To je bilo izuzetno turbulentno doba u Nemačkoj. Glavna tema bio je levičarski radikalizam, RAF i slično. Družili smo se s ljudima koje smo sretali na fakultetu, i uopšte u naučnim krugovima. To su bili uglavnom Nemci, mahom intelektualci, dok o npr. zavičajnim klubovima nismo ni znali da postoje. Inače, u odnosu na RAF i terorizam niste mogli ostati neutralni, svet se tada delio na njihove simpatizere ili one koji ih osuđuju zbog primene sile. Treba imati na umu da je sedamdesetih tamo delovalo nekoliko tzv. K-grupa, naime, komunističkih organizacija različitog usmerenja, od maoističkih i prosovjetskih, pa nadalje. Većina njih bila je za svetsku revoluciju, ali protiv avanturističkog oružanog delovanja. Međutim, mnogi zapravo nisu smatrali da je ubistvo nekog visokopozicioniranog bankara posebno loša stvar.

Terorizam RAF-a: ubistvo bankara i industrijalaca nije se smatralo kao posebno loša stvar (Otmica Hans-Martina Šlajera 1977.)

Terorizam RAF-a: ubistvo bankara i industrijalaca nije se smatralo kao posebno loša stvar (Otmica Hans-Martina Šlajera 1977.)

I mi smo teoretisali o smislu socijalizma, borbe za nezavisnost u Trećem svetu i o konkretnim momentima dnevne politike u takvom, levičarski određenom kontekstu. Zoran i ja nismo bili formalno u komunističkim grupama koje su inače bile dosta krute i hijerarhijski organizovane, već smo više ostali na marginama. Doduše, imao je Zoran velike sklonosti prema radikalizmu, akcijama, demonstracijama i rado je išao u prve redove, iako nije pripadao tim grupama. Takav je bio njegov temperament. A ja lično više sam naginjala anarhizmu u teorijskom smislu.“

Jeste li vas dvoje raspravljali o razlici između anarhizma i komunizma? Kako je to izgledalo među vama?

„Svakako, uostalom, tako smo se i upoznali. On je došao 1978. sa stavovima koji su bili prilično dogmatski usmereni, u skladu sa levičarskim krugovima u Beogradu. Na to sam mu rekla da mora više da čita Bakunjina, ali ja ionako nisam bila politički aktivna, jednostavno sam imala svoje privatno mišljenje o tome, i diskutovala sam neobavezno. Ali, te moje priče su imale uticaja na njega, pa je ubrzo počeo da čita i anarhističku literaturu. Nakon toga, pojavili su se i novi francuski filozofi sa svojim razmišljanjima i to je donelo novi obrt na intelektualnoj sceni.“

Bio je uzor: Rudolf Baro (levo) i Herbert Grul na kongresu stranke Zelenih 1980.

Bio je uzor: Rudolf Baro (levo) i Herbert Grul na kongresu stranke Zelenih 1980.

Koga biste pojedinačno istakli po tadašnjem, a i dugoročnom uticaju na Zorana Đinđića, u pogledu teorije politike i ekonomije?

„Jaka figura u tom smislu svakako je bio Rudolf Baro, kojim se Zoran kasnije bavio u svojim tekstovima. Baro je došao u Zapadnu Nemačku iz DDR-a, a bio je popularan zbog svog alternativnog ekonomskog modela. Zoranov stav prema komunizmu i Sovjetima menjao se vremenom, pa je on tokom naredne decenije počeo da otkriva vrednosti tržišta, ulogu uređene države i vladavinu prava. Kasnije je nacionalizam bacio te teme u drugi plan, na neko vreme.“

Tako dolazimo do kraja Jugoslavije te, uoči njega, i osnivanja Demokratske stranke, koja je bila liberalna u ekonomskom smislu?

„Spočetka su bili takvi, no to im je ubrzo palo u drugi plan, kako su otkrivali nacionalističke vrednosti. Vladimir Gligorov bio je sa Zoranom Đinđićem u krugu osnivača koji su i definisali ekonomsko-političke principe stranke, ali je odustao kada se stranka udaljila od početnih liberalnih vrednosti. Zoran je u to vreme, isto kao i većina u stranci, smatrao da su srpski nacionalni interesi za početak važniji od ekonomskih pitanja, a Gligorov je zbog toga napustio stranku.“

Kao levičar koji se preorijentisao prema slobodnom tržištu, Đinđić je očigledno držao do teorije 'Trećeg puta', nalik svim evropskim socijaldemokratama svog doba. Da li je moguće pretpostaviti kako bi danas gledao, da je živ, na propast te koncepcije u svetu?

Đinđić je cenio ekonomsku politiku Gerharda Šredera (2001. u Berlinu)

Đinđić je cenio ekonomsku politiku Gerharda Šredera (2001. u Berlinu)

„Da, Zoran je čitao Entonija Gidensa, osnivača teorije 'Trećeg puta'. Njemu je uzor bio Volfgang Klemens, koji je bio neka vrsta desnog socijaldemokrate i uspešni ministar privrede u vladi Gerharda Šredera. Ali, teško je reći šta bi danas mislio o temi koju spominjete. Lično mi se čini da mu ekonomska politika više nije bila tema koja ga je preokupirala. Naravno, u svoje premijersko vreme ponovo se koncentrirao na ekonomska pitanja, ali je prvenstveno hteo da reši neke druge društvene probleme Srbije. U međuvremenu se dogodilo mnogo toga, loše strane globalizacije izbile su u prvi plan, naročito stravični efekti finansijskih tržišta. Zaista mi je teško da kažem kako bi Zoran danas reagovao na sve to.“

Sećate li se pojedinosti iz vremena osnivanja DS-a i Đinđićeve uloge u politici? Kako gledate na to, a i na brojne kontroverze iz tog doba?

„To je vreme otkrivanja demokratije, čak su i levičarski krugovi u Nemačkoj još početkom osamdesetih govorili samo o socijalizmu i njegovim alternativnim oblicima, ali krajem decenije, demokratija postaje glavna tema, kao i pitanje ljudskih prava i ekologije, te dolazi do osnivanja stranke Zelenih. U tom kontekstu treba gledati i liberalne težnje u Jugoslaviji, naročito Sloveniji i kasnija osnivanja raznih stranaka. Kritična sam prema nekim Zoranovim potezima uoči rata, naročito onom kad je zaustavio studentski pohod iz Studentskog grada na centar Beograda, kako bi sprečio rast opšteg rusvaja na ulicama. Te je demonstracije protiv Slobodana Miloševića organizovao Vuk Drašković i Milošević je bio izuzetno poljuljan. Zoran je imao veliki autoritet među studentima, pa su ga poslušali. Ali, nehotično je pomogao Miloševiću da zadrži vlast, a znamo u šta se to pretvorilo. Samo nekoliko nedelja kasnije desio se prvi veliki pokolj u Dalju. Beogradu je tada bio veoma potreban upravo takav jedan rusvaj.“

Đinđić je imao posebno profilisan odnos prema pitanju Kosova. Jeste li u vreme života s njim imali priliku da razgovarate i o tome?

„Kako da ne, pa bili smo zajedno kada su 1981. počeli nemiri na Kosovu. Zoran je imao vrlo razrađeno mišljenje o Kosovu i među srpskom inteligencijom izdvajao se po izuzetnoj toleranciji prema Albancima. Ako je nekad i izjavio nešto mimo toga, bilo je to iz pragmatične potrebe jednog političara koji se ponekad okreće i liniji manjeg otpora. No, sećam se da smo oboje u Nemačkoj, povodom nemira 1981. godine, simpatisali albansku stranu.

Đinđić podseća na Jicaka Rabina

Đinđić podseća na Jicaka Rabina

Zoran Đinđić je neposredno uoči ubistva pokrenuo pitanje Kosova. Smatrao je da se o tome mora govoriti, da to ne sme da ostane nerešeno. Te njegove izjave prouzrokovale su opštu konsternaciju, iako su ljudi većinski gledali na njega vrlo pozitivno. Ali, pogledajte sad ovo: deset godina nakon ubistva Đinđića, sa već nezavisnim Kosovom, srpski premijer Ivica Dačić prvi put ponovno otvara tu temu. I danas je već mnogo većem broju ljudi tamo jasno da je to neminovnost. Ne ide drukčije, postaje jasno da Srbija ne može da se pomakne sa mrtve tačke dok ne raščisti svoj odnos prema nezavisnosti Kosova. Zoran je već tada znao da Kosovo više ne može da bude srpsko i zacelo bi mnoge stvari bile rešene povoljnije i po Srbiju, da su se rešavale pod njegovom egidom.“

Deset godina nakon ubistva Zorana Đinđića, pada li vam na pamet neko poređenje njegove pozicije i dela sa nekom drugom poznatom ličnošću, po liniji političkog srodstva?

„Zoran se isticao po tome što je uviđao da se Srbija nalazi u totalnoj, sveobuhvatnoj krizi i da za izlaz iz nje treba otvoriti put kroz probleme koji su se gomilali puna dva stoleća. Planirao je potpuni, fundamentalni zaokret prema modernizaciji zemlje. S obzirom na poziciju političara u određenoj situaciji, strukturno me on podsjeća na Jicaka Rabina, koji je napravio veliki zaokret prema miru s Palestincima. Posledice su bile slične: takođe je ubijen, a deset godina nakon atentata ništa se nije pomaklo, Izrael se i dalje nalazi u istim nedaćama. Tu se nalazi i veličina obojice tih političara, u nastojanju da se deluje protiv okoštalosti krize i bezizlaznosti. Mislim da je upravo zato Đinđić ostao ideal za mnoge, prvenstveno mlađe i proevropski orijentisane ljude u Srbiji.“

Autor: Igor Lasić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

DW.COM