Čovek koji nije hteo da bude kukavica

U običnoj kući u mestu Troisdorfu između Kelna i Bona, Rupert Nojdek je početkom devedesetih u razgovoru sa autorom ovog teksta tematizovao nužnost humanitarne pomoći u bivšoj Jugoslaviji. Tada je spomenuo pomoć Mostaru, bosansko-hercegovačkom gradu kome je njegova multietničnost u ratu donela zlu kob. Nojdek je bio profesionalac u oblasti humanitarne pomoći. Davao je savete, telefonirao sa saradnicima u Africi i stalno tražio dokumente koje je potom rasprostirao na kauču i ispred njega. Njegova komandna centrala za verovatno najmanju humanitarnu organizaciju sveta bila je njegova kuhinja. Sa tog mesta u nemačkoj provinciji, decenijama se mešao u krupne stvari. Uz njega je bila njegova supruga Kristel.

Uvek tu gde posebno boli

Za ovaj bračni par, roditelje troje dece, retko je postojala podela na privatni život i posao. To međutim i nije bio njihov poziv – već pozvanje. Nojdek je bio novinar iz strasti, a u svom humanitarnom poslu goreo je kao sveća na oba kraja. Bio je novinar Dojčlandfunka, nacionalnog radija Nemačke. Tamo je u redakciji dokumentarnih radio-drama čitao ogromne rukopise, putujući u krizna područja i nazad – svejedno da li je to bilo usred zime među Kurdima u blatnoj Anadoliji ili pod stalnom paljbom negde u Bosni. Taj mali čovek sa bradom i iskričavim očima, bio je velikan među moralnim veličinama naše zemlje.

Nije bio naivni Samarićanin

Krajem sedamdesetih Nojdek je bio svetska vest. Sa prepravljenim teretnim brodom „Cap Anamur“ izbavio je iz Kineskog mora preko 11.000 Vijetnamaca. Nije hteo da posmatra to masovno umiranje i sporost humanitarnog aparata međunarodne zajednice. Hteo je da pomogne odmah. To je bio njegov moralni imperativ.

U početku nije imao novca. Tek kada je dobio jakog saveznika Hajnriha Bela, budućeg književnog nobelovca, nastao je sistem stalnih privatnih donacija, na osnovu koji je njegova organizacija mogla da pruža pomoć širom sveta.

Ne smeš da budeš kukavica

Njegov život je bio veliko traženje uz korekcije kursa i sa mnogo srećnih trenutaka u kojima je pronalazio to što je tražio. Rođen je 1939. u Gdanjsku. Njegov mlad život je 1945. skoro ugašen. Njegovi roditelji su hteli da pobegnu pred nastupajućom Crvenom armijom tražeći mesto na brodu „Vilhelm Gustlof“ preko Severnog mora. Propustili su brod i tako izbegli sigurnu smrt jer je brod potopljen.

Nojdek je bio asketa. Studirao je filozofiju, germanistiku, sociologiju i katoličku teologiju. Studije je prekinuo 1961. pristupivši redu jezuita, a potom je istupio iz reda i završio studije. Doktorirao je na političkoj etici Sartra i Kamija i postao novinar. Žan Pol Sartr je Nojdeku, neposredno pred smrt, rekao da „čovek može živeti svoj život samo ako čini nešto za druge“. Sartr je tvrdio da ne postoji druga istina o životu.

Decenijama posle toga Nojdek je svoj nemirni život sažeo ovako: „Ne želim nikada više da budem kukavica“. Cap Anamur je prema njemu „najlepši rezultat nemačke želje da se nikada više ne bude kukavica, već da se bude hrabar“ – tako je on obrazložio svoj unutrašnji poriv da pomogne baš tamo gde su države i humanitarne organizacije suviše spore ili oklevaju.

U Ruandi je 1994. bio svedok političkog cinizma tzv. „Prvog sveta“. Francuski vojnici evakuisali su vazdušnim putem „dragocene belce“, a istrebljenje domaćeg stanovništva nesmetano se nastavilo.

Javno je izgovarao ono što se u politici često smatra „nezgodnom istinom“. Često je išao uz dlaku, ali je imao rezultate. U 77. godini je umro prerano. Za izazov integracije više od milion izbeglica u Nemačkoj, bio bi nam potreban upravo neko kao Nojdek – kao posmatrač i kritičar. „Velike stvari uspevaju samo u atmosferi poverenja“, rekao je on prošle godine pod utiskom dolaska sirijskih, avganistanskih i iračkih izbeglica.