Čiji će gas kupovati Hrvatska? | Politika | DW | 02.01.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

energetika

Čiji će gas kupovati Hrvatska?

Američki tečni gas ili ruski gasovod? To je dilema pred zvaničnim Zagrebom. Stručnjaci sa kojima je razgovarao DW se pitaju: zašto se mora birati između ta dva? Cena pristanka na isključiva rešenja mogla bi biti visoka.

Energetska politika Hrvatske u sektoru gasa dosegla je potkraj minule godine trenutak nesumnjivo najvećeg pojednostavljenja do sada – svedena je na grubu opreku između američkog i ruskog interesa i uticaja. Hoće li proamerička gradnja terminala za tečni gas na ostrvu Krku zaista superiorno nadvladati mogućnost priključka na planirani ruski gasovod na Balkanu – to su pitanja na koja bi vrlo skoro trebalo da dobijemo odgovor.

Po višoj tarifi

Teško je prevideti da u javnom prostoru uporno izostaje ubedljiva argumentacija odluke koja se nameće s pozicija državne vlasti i koja za sada daje osetnu prednost Americi. Tu su recimo nedavni istupi hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović i ruskog ambasadora u Hrvatskoj Anvara Azimova. Predsednica je kritikovala izvršnu vlast – i to ne samo aktualnu – zbog dugog čekanja na krčki terminal, bilo kopneni ili takozvani plutajući.

Azimov je pak otvoreno zapitao zbog čega Rusija nije poželjan partner Hrvatske, pa niti s jeftinijim gasom? Jedino tumačenje koje smo potom čuli jeste da energetska sigurnost Hrvatske ima svoju cenu, i da ona zbog toga ponekad mora biti i viša od puke tržišne cene energenta.

 - pročitajte još: Odakle će doći gas u Srbiju?

Drugim rečima, Zagreb će prihvatiti svojevrsno političko tutorstvo po nimalo povoljnoj tarifi. Neće biti zavisnosti o ruskom plinu, ali će se američki – ili arapskih partnera Amerike – plaćati skuplje. S izuzetkom pripadnosti Hrvatske NATO-paktu, nije rečeno kako je došlo do takvog svrstavanja.

Mane pristajanja na jed(i)no rešenje

Moguća objašnjenja i sugestije zatražili smo od dvojice eminentnih hrvatskih stručnjaka za pitanja petroenergetske politike i poslovanja.

„Tačno je da ne vodimo dovoljno računa o sopstvenom interesu“, kaže Mirko Zelić, predsednik Naučnog veća za energetiku Hrvatske akademije nauka i umetnosti. „Pristajemo na diktat koji nam sužava mogućnosti. Terminal za tečni gas može biti dobra dodatna komponenta, ali ne dobar jedini temelj za strategiju hrvatske energetike u području gasa. Štaviše, kao takav nam može postati veliki problem.“

Zelić pita: „Znamo li nabavnu cenu gasa za Krk? Kome ćemo ga dalje prodavati? Šta je tu sve naš račun? Kad smo diskutovali o tome? Ko su ti hrvatski stručnjaci koji odlučuju? Na šta se uopšte svodi hrvatska država uz takav tretman?“

Stagnacija domaće proizvodnje

Niz neugodnih pitanja zvuči otrežnjujuće, bar kao upozorenje pre srljanja u dubioznu energetsko-političku poentu. Mirko Zelić nadalje opominje da Hrvatska već neko vreme zanemaruje istraživanje sopstvenih potencijala: „Dugoročno takva pasivnost ima ogromnu cenu, kao da se odričemo dela suvereniteta. A ne postoji vlada koja ima energente i koja zanemaruje priliku da ih kontroliše. Možete li zamisliti američke privatne naftne kompanije kako idu protiv američkog državnog interesa? Ili ruske, da se kose s dobrobiti Ruske Federacije? Ne, jer se njihove državne vlasti postavljaju aktivno regulatorski prema tim najvažnijim resursima.“

 - pročitajte još: Zašto Poljsku žulja gasovod?

 „Više nemamo Inu u hrvatskim rukama“, rekao nam je akademik Zelić, „pa znači li to da ona sutra može prodavati hrvatski gas kome god poželi, radi puke cene? To ne bi smelo biti tako i nigde nije. Također, ne budimo ničiji podanici bez pokušaja da propitamo sve pozicije i svoje mogućnosti.“

Ništa manje skeptičan prema hrvatskim zvaničnim stavovima nije ni naš drugi sugovornik Miljenko Šunić, počasni predsednik Hrvatskog stručnog udruženja za gas. I on naglašava problem stagnirajuće domaće proizvodnje.

„Ranije smo energetsku sigurnost održavali proizvodnjom i skladištenjem gasa. Kad bismo se ovaj čas odlučili da nastavimo s tom praksom, trebalo bi nam pet ili šest godina da dosegnemo zadovoljavajući nivo i to ako bismo odmah počeli. A uopšte ne izgleda da hoćemo, iako bi to morao biti prvi korak u politici o kojoj govorimo te onda sve drugo“, drži Šunić.

Tri uporišta umesto jednog

„To drugo“, nastavlja on, „jesu i terminal za tečni gas i ruska cev. Znači, terminal je dobra ideja, no samo ako nije jedina. Ruski gas koji navodi Azimov je takođe i prihvatljiv i neophodan, ukoliko ima konkurenciju i tako ne može biti predmet ucene.“

S takva tri uporišta, kako ih vidi Šunić, a od kojih je na prvom mestu sopstvena proizvodnja, Hrvatska bi osigurala svoju energetsku poziciju. Osim toga, pokazala bi da se ne odriče samostalnog promišljanja energetske politike, umesto preuzimanja gotovih rešenja koja joj se naturaju sa strane.

Poznato je kako narod u istom smislu kaže da nije dobro držati sva jaja u jednoj košari. Hrvatska u ovom času, govoreći o energetici, previše polaže na isključiva rešenja podržavajući ekonomske sukobe te izričitosti koje nisu njene. „Treba znati da nismo nikom dužni u toj meri, ali da ovako to itekako možemo postati“, reči su Miljenka Šunića.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM