1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

RUBRIKE

Četiri godine od pada Sadama Huseina

Iako tadašnji irački ministar za informacije nije želeo da prihvati takvu stvarnost, američki tenkovi su 9. aprila 2003. počeli da zauzimaju položaje u gradu. Iračanima i svetu je stavljeno do znanja da je započelo novo vreme. Ili u najmanju ruku, da je završena jedna epoha. Američki buldožer sa grupicom iračkih demonstranata srušio je Sadamov spomenik, što je čitav svet mogao da vidi na TV ekranima.

default

Pokazalo se da je statuu bilo teže srušiti nego što se mislilo. Monument se polako naginjao, i samo upotrebom velike sile je srušen na zemlju. Niko nije ni slutio koliko je u tome bilo simbolike budućeg razvoja u Iraku. Pokušaj jednog američkog vojnika da glavu statue prekrije američkom zastavom, neželjeno je ukazao na ono što dolazi.

Četiri godine je prošlo od simboličnog svrgavanja iračkog diktatora. Zemlja je od rešenja problema udaljenija nego ikada do sada. Nema više Sadama Huseina. Posle potrage koja je trajala mesecima, on je pronadjen i uhapšen krajem 2003, izveden je pred sud, i 30 decembra 2006 obešen. Ali mir se nije vratio u zemlju.Irak je u stanju sličnom gradjanskom ratu u kojem se jedni protiv drugih bore različite nacionalne i religiozne grupe, delimično podržavane od stranih terorista i snaga izvan zemlje.

Sveprisutna je opasnost da će se Irak urušiti zbog ovih neprijateljstava, uprkos svih pokušaja da se u zemlji stvori demokratija koja bi trebalo da bude primer za region.

rak je imao slobodne izbore, izglasan je ustav, tako je zemlja ispunila preduslove za miran razvoj: Samo što izbori i ustav nisu sve. Tu je naravno i američka okupacija. I uprkos svih uzajamnih napora, naročito od strane demokrata u Vašingtonu, kraj ove okupacije nije saglediv. Poslednje prognoze ukazuju na to, da čak i jedan Bušov naslednik iz redova demokrata, verovartno ne bi mogao da povuče trupe.

Ukoliko bi trupe bile povučene bez smirivanja stanja, u Iraku možda nastao pravi pakao. Ako bi trupe ostale, onda bi to bio stalni povod za nemire i nesigurnost.

Već nedeljama Vašington u Bagdadu pokušava da situaciju stavi pod kontrolu «bezbednosnom ofanzivom» uz pojačane trupe. Od tada je broj broj američkih žrtava porastao, a takodje i broj napada i otmica. Izgleda da je nebrojeno mnogo onih koji su spremni da se žrtvuju u svakodnevnim samoubilačkim atentatima.

Irački naroid pati: iračani su i najčešće žrtve nasilnih obračuna. Ko nije uspeo da pobegne u inostranstvo, pokušava da nadje nekakvo sklonište. Sigurnosti nema. Teror i nassilje ne poznaju pravila. Četiri godine nakon pada Sadamovog režima samo je jedno izgleda sigurno: njegov pad nije doneo rešenje, već je samo označio početak jedne od najužasnijih faza u istoriji ove zemlje.

Peter Filip