Životni san dvoje Francuza u Sarajevu

"Ako uspemo sa našim projektom, možda ostanemo zauvek“, kaže Pjer. Njegova supruga Kler nije mogla doći, jer su dvoje male dece njihov najvažniji i najzahtevniji projekat, ali on je tu da nam ispriča njihovu priču.

Priču koja oduševljava sve koji je znaju. Vraćamo se na početak, u vreme kada je Pjer prvi put čuo da se u njegovoj zemlji priča o BiH. „Bio sam tinejdžer, imao sam 15-16 godina i gledao na televiziji kao i ostali Francuzi, šta se ovde događa, ali kao i većina, nisam razumeo događaje jer su informacije bile vrlo zbunjujuće, rekao bih čak kontradiktorne. Mi u Francuskoj smo to doživljavali kao apsolutno dramatičnu, užasnu stvar“, kaže Pjer i dodaje da svoj susret sa BiH može zahvaliti studijama na pariskoj Akademiji likovnih umetnosti i programu razmene studenata Erasmus.

„Sećam se da sam u biblioteci Akademije video na stotine registratora u kojima su bili podaci i informacije o školama u kojima se može studirati, dakle proći razmena studenata i ja sam slučajno došao do jednog u kojem su bili podaci o sarajevskoj Akademiji likovnih umetnosti. Ne znam šta se tačno dogodilo u mojoj glavi, ali odlučio sam: želim otići u Sarajevo, želim videti taj grad.“

Kako se vratiti u Sarajevo?

Tako je Pjer dobio stipendiju za četiri meseca studiranja na Akademiji likovnih umetnosti u Sarajevu. „Došao sam prvi put u Sarajevo 2001. godine. Sreo sam puno mladih umetnika, studenata i drugih mladih ljudi, mnogo sam izlazio i uživao u noćnom životu Sarajeva. Kad sam se vratio u Pariz da završim studije i stavio diplomu u džep, pitao sam se: šta dalje? Bio sam vrlo zadovoljan svojim životom umetnika u Parizu“, kaže Pjer i dodaje kako mu sećanje na Sarajevo i boravak u njemu, nije davalo mira.

Razmišljao je o tome kako da se vrati, to je bilo najvažnije, a onda će već smisliti šta tamo raditi. „Vratio sam se 2004. godine. Kler i ja smo se ponovo videli sa prijateljima koje smo upoznali, s umetnicima, ljudima iz oblasti kulture i sve češće sam mogao čuti kako mladi umetnici nemaju gde da pokažu svoje radove. I zaista, nije bilo dovoljno prostora gde bi se branili novi oblici moderne umetnosti, video i zvučne instalacije, sve ono što ja jako volim“, naglašava Pjer i obrazlaže kako je od ideje stigao došao realizacije.

„Tada sam rekao svojim prijateljima umetnicima: Čujte, otići ću u francusku ambasadu, pitaću za neku mogućnost finansiranja i možda ću imati veće šanse, nego neko odavde, mada je to žalosno. Ja kao jedan mali Francuz koji se iskrcao u Sarajevu, a nemam novca, tražiću od onih koji ga imaju i reći ću da nam treba jedna mala galerija.“ Rečeno, učinjeno.

Centar za modernu umetnost

Pjer i Kler bili su samo na korak do ostvarenja sna. Pronašli su prostor u centru grada - u Staklenom gradu, blizu Katedrale, za koji plaćaju zakup. Otvorili su dva izložbena prostora koji se naslanjaju jedan na drugi: galerije „Duplex“ i „10 m2“, koje uz radni prostor, čine njihov Centar moderne umjetnosti.

U tome im pomažu Francuska ambasada, Geteov institut i mnogo, mnogo prijatelja iz Sarajeva bez kojih Pjer i Kler ne bi uspeli. Njihove galerije rade odlično. Kroz njih su do sada prošle stotine i stotine dela mladih umetnika, a oni se trude da podednako budu zastupljeni i domaći i strani.

Veliku podršku imaju i od roditelja, ali ipak, naglašava Pjer, bez prijatelja ne bi bilo ništa. „Imam čitavu mrežu prijatelja koji me podržavaju u mnogim stvarima, od administrativnih do postavljanja izložbi. Pomogle su nam stotine ljudi tako što je svako od njih doneo po jedan kamenčić u našu 'građevinu'. Umetnici su uvek sjajno radili kako bi postavili dobre izložbe i svi smo sanjali isti san“, kaže Pjer i ističe kako je to baš umetnost kakvu žele da promovišu i kako je posebno važno to što su u ovom projektu sačuvali potpunu samostalnost. Niko od onih koji su materijalno pomogli nije tražio ustupke bilo koje vrste.

Klasična muzika i dobra kafa

Danas su Pjer i Kler i njihova deca prava mala francuska porodica, kako kaže mladi galeristi, 'instalirani' u Sarajevu. „Imamo sreću da živimo ovde blizu, gde su i naše galerije. Škola je takođe tu, svi naši najbolji prijatelji su tu. Svakodnevni život je vrlo udoban. Ovo je jedan mali grad u kojem se lako dogovorite da se nađete s prijateljima u nekom od zanimljivih kafića.

U centru su pozorišta, bioskopi i mnogo mesta za umetničke aktivnosti. Želim da pokažem drugima u Evropi da u BiH ima još uvek dobrih i neverovatnih stvari koje se događaju. Želim da budem optimista i sanjar i spreman sam da uradim sve kako bi one bile mogućim. Ono što nikako nisam želeo je: napraviti ovde izlog francuske umetnosti. „To me uopšte nije zanimalo. Želeo sam samo da podržim mlade umetnike odavde“, kaže simpatični Francuz, a mnogi bi mogli ponešto i da nauče od njega.

Pjer ima omiljena mjesta u Sarajevu: kafić „Kino Bosna“ i Bečku kafanu hotela „Evropa“. „Tamo idem skoro svako jutro na svoju prvu jutarnju kafu, pre nego što dođem u 'Duplex'. Svira klasična muzika, kafa je odlična… Bečka kafana je skoro kao moj drugi ured. U Parizu bi sve bilo mnogo komplikovanije. Nakon vožnje dva sata metroom možda bih se mogao sresti sa nekim prijateljem i popiti kafu“, kaže Pjer.

Kad se spoje francuski šarm i bosanski san

Kler se odlično snašla i bosanski jezik govori bolje od muža. Radi u francuskoj školi i vrtiću koji radi po programu Montesori. „Razumem bosanski, ali mi treba mali napor da ga progovorim i mislim da će se to vrlo brzo dogoditi. Kad smo polazili ovamo tata me pitao jesam li lud i znam li šta radim. Mama je bila vrlo zabrinuta, ali onda su došli da nas posete i videli da niko više ovde ne baca bombe, da imamo toplu vodu i sve ostalo što nam treba za normalan život. Sada su jako srećni zbog onoga što radimo i imamo njihovu neprekidnu materijalnu podršku“, ističe Pjer.

„Koliko ostajete, Pjer?“ pitam ga. „Ne znam. I Kler i deca i ja jako smo zadovoljni našim životom ovde. Naš posao, držanje umetničkog centra i galerija, nije isplativ. To je katastrofa, stalno se borimo da nađemo načine finansiranja, da bismo nastavili sa projektom. Uopšte nemamo želju da odemo. Mogli bismo ostati narednih deset godina. Ako odemo to će biti samo zato što nismo uspeli zadržati ove prostore. Ako uspemo, ostaćemo dugo, možda zauvek. Naš sin Luis Ibrahim, koji ima četiri godine, začet je ovde i živi ovde od rođenja. Mogu ga lako zamisliti kako svoje detinjstvo i mladost proživljava u ovom gradu“, kaže Pjer i žuri u galeriju „Duplex“ gde se upravo postavlja nova izložba u okviru kulturne manifestacije „Sarajevska zima“.

Autor: Ljiljana Pirolić, Sarajevo

Odg. urednik: Jakov Leon