Život bez zdravstvenog osiguranja

Bolove koje je osećala prvo je pokušala da ignoriše. Kada više nije mogla da izdrži, pozvala je hitnu pomoć. Ali oni nisu hteli da joj pomognu. „S obzirom na to da nisam imala zdravstveno osiguranje, tražili su od mene da platim 400 evra. Toliko nisam imala“, priča Marijana Santoš. Potom je sela u taksi i odvezla se u bolnicu u Karlsrue. Međutim, pomoć ni tamo nije dobila, iako se već presavijala od bolova. „U bolnici su od mene prvo tražili 400 evra samo za pregled, 300 evra za konkretnu medicinsku pomoć i na kraju još 400 evra za lekove“, kaže Santoš i dodaje da je i iz nemačke bolnice otišla bez da joj iko pružio pomoć i pri tom gotovo izgubila život.

Pitanje troškova

Slučaj kao ovaj svakako je jedan od drastičnijih, ali nikako nije i jedini. Lekari su u Nemačkoj doduše obavezni da u hitnim slučajevima pruže pomoć čak i onima bez zdravstvenog osiguranja (troškove kasnije preuzimaju Biroi za socijalnu pomoć), ali budući da pojam hitnog slučaja nije jasno definisan, pomoć se često i uskraćuje. I to najčešće na sopstvenoj koži mogu da dožive stranci.

Osim toga, do sada nije sasvim razjašnjeno ni pitanje dali su lekari obavezni da stranca bez dozvole boravka u Nemačkoj prijave Birou za strance. Taj biro je do nedavno od lekara zahtevao tu prijavu, ali 2009. se ta uredba promenila. Od tada lekari uvek mogu da se pozovu na svoju obavezu čuvanja lekarske tajne. Ali zakon i po tom pitanju takođe ne daje jasne odredbe do koje mere lekar sme da ćuti. Isto tako, nije sasvim jasno da li je od obaveze prijavljivanja stranaca Birou za strance oslobođeno i drugo medicinsko osoblje, poput medicinskih sestara i negovatelja.

Bolje bolestan nego proteran

Etička komisija nemačke Savezne lekarske komore zato sada traži od savezne vlade velikodušnije odredbe i zakone po pitanju pružanja medicinske pomoći osobama bez zdravstvenog osiguranja. „Ne sme više da se događa da osobe sa migrantskom pozadinom, iz straha da će biti proterani iz zemlje ili zato što nisu osigurani, uopšte ne odlaze kod lekara ili tek kada je već suviše kasno“, izjavio je ovih dana Ulrih Klever, poverenik za pitanja ljudskih prava pri Lekarskoj komori.

S njime se slaže i Tanja Krones iz spomenute Etičke komisije. Ona predlaže da troškove tih pacijenata preuzme država, pri čemu će sami pacijenti ostati anonimni. Prema njenom mišljenju, najvažnije je prekinuti mogućnost veze između medicinske pomoći i mogućeg proterivanja iz zemlje.

Prema procenama Etičke komisije nemačke Savezne lekarske komore, u Nemačkoj trenutno živi između 200.000 i 600.000 osoba bez zdravstvenog osiguranja. Među njima su podnosioci zahteva za azil, oni koji se u Nemačkoj nalaze ilegalno, osobe bez državljanstva, ali i mnogo dece čiji roditelji takođe nemaju regulisan boravak u zemlji, građani nekih zemalja EU, na primer Bugarske i Rumunije kao i oni koji ilegalno rade u Nemačkoj – na primer na gradilištima ili u domaćinstvima.

Dobrotvorne organizacije ne mogu same

U mnogim nemačkim gradovima postoje doduše razne organizacije, mreže lekara u kojima se osobama bez zdravstvenog osiguranja pruža medicinska pomoć sasvim besplatno i anonimno. Ali saradnici tih ustanova navode da ni kod njih pacijenti ne dolaze na vreme. „Često predugo čekaju zbog straha od proterivanja. Sve dotle dok dok se recimo običan kašalj ne pretvori u upalu pluća ili, nakon loma kostiju, dolaze tek ako primete da kost ne zarasta kako bi trebalo. A tada je obično već suviše kasno“, kaže Klaus Valraf iz organizacije „Maltezer migranten Medicin“. Od te organizacije je tokom proteklih dvanaest godina pomoć dobilo oko 70.000 osoba, a organizacija se finansira gotovo isključivo preko donacija.

Ulrih Klever navodi da je problem još veći u manjim gradovima ili na selima. „Takve humanitarne organizacije postoje u većim gradovima, ali na selu je teško. Mnogi lekari tamo pokušavaju da se, iz raznih razloga, „otarase“ stranaca bez dozvole boravka. Neki nemaju iskustva sa strancima, osećaju se nedoraslo situaciji u kojoj se nađu. Veliki problem je naravno i birokratija“, kaže Klever.

Smrt koja se mogla izbeći

Slučaj spomenute Brazilke Marijane Santoš kojoj, uprkos akutnim bolovima nije pružena pomoć, je prema mišljenju Lekarske komore ipak izuzetak. Mlada žena je dva dana kasnije otputovala u Brazil, gde je u bolnici ustanovljeno da boluje od upale bešike koja je zahvatila i bubrege. Pomoć joj je pružena takoreći u poslednjem trenutku. Santoš danas opet živi u Nemačkoj, u Bonu, i radi kao novinarka.

Ali ona je na kraju imala sreće. Kako navodi Ulrih Klever, to nije uvek tako. On spominje slučaj jedne Makedonke koja je bolovala od jednog oblika karcinoma grlića materice i mogla je da bude spasena. Ali pošto niko nije želeo da preuzme troškove jer je u Nemačkoj boravila ilegalno, žena je preminula. Slučaj kao taj, kako kaže Klever, razlog je više da se angažuje za humaniji odnos nemačkih vlasti prema osobama bez zdravstvenog osiguranja.

Autori: Alojz Berger / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković