Ženski preduzimački duh podstiče privredu Srbije

Novoizgradjeni industrijski komleks u predgradju Beograda. U jednoj hali rade velike štrikaće mašne. Svuda okolo pleteni rukavi, jakne, suknje. Danica Ivković ide izmedju mašina i kontroliše svaki komad odeće:

"Po struci sam gradjevinski inženjer, ranije sam konstruisala železničke linije i metroe. Posle posla imala sam vremena za štrikanje i šivenje. To je bila moja velika strast i hobi. Najpre sam prodavala jedan džemper na dan. Onda sam odlučila da ostavim posao i da otvorim radnju. Moj muž se uhvatio za glavu u rekao - ti si luda, imaš troje dece i ostavljaš posao.”

Danica Ivković je mala, puna žena od 60 godina. Kosa joj je strogo zategnuta, kada priča o svom životu njeno raspoloženje se penje i pada poput male jedrilice u oluji:

”Pred prvom otvorenom radnjom u Sarajevu ljudi su stajali u redovima kao da čekaju da kupe hleb. Do kraja dana bilo je prodato sve što sam stigla da ištrikam. Moje dve štrikaće mašine nisu prestajale da rade.” Situacija se nije menjala ni kada je počeo rat. U Sarajevu su svuda naokolo padale bombe, medjutim telefon je neprestano zvonio i ljudi su pitali kada će biti gotovi njihovi džemperi. U jednom trenutku nisam mogla više sama da ištrikam sve porudžbine i moj sin Miloš i čerka Milica sau ušli u posao."

Sin i ćerka su za vreme rata izbegli u Beograd. Sa sobom su iz Sarajeva poneli dve štrikaće mašine. Štrikani odevni predmeti su posle izrade ponovo putovali u Sarajevo. Danica Ivković kaže da je upravo zahvaljujući džemperima i šalovima preživela u Sarajevu uprkos činjenici da je Srpkinja. Ona nije mogla da se odluči da napusti Sarajevo.

”Rodjena sam u Sarajevu. Tamo je bila moja kuća, moja domovina. Mene niko nije terao. Medjutim, u ovakvom ratu i pobednik je gubitnik. Ja ne želim da preuzmem odgovornost za zločine. Psihički nisam u stanju da izdržim ljutite poglede i reči. Dakle, 1995 godine sam u Beorgadu počela sve ispočetka.”

Tirkizni, narandžasti, karmin crveni, zeleni . Puloveri, šalovi, suknje, rukavice trikotaže Ivković svetle u svim bojama. Štrikani umetnički radovi poput pop arta Endi Vorhola sa mustrama i cvećem, geometrijskim formama i figurama. Samo preduzeća poput ovog su preživela u Srbiji.

"Meni se to jednostavno svidja. Ja nisam profesionalac i nisam školovana za ovaj posao. Zato se sve razvijalo vrlo polako. 1996 smo prodavali samo 10 džempera na dan. Medjutim, krenulo je dobro i danas imamo zaista veliku proizvodnju.”

U medjuvremenu trikotaža Ivković ima 40 zaposlenih radnika. Šnajderke i pomoćnice rade sedam dana nedeljno, 24 sata na dan. Nakon jednog sajma u Nemačkoj prošle godine njene narudžbe su se udvostručile. 300 evra mesečno zaradjuju radnice u trikotaži Ivković. To je više od primanja koje su su stanju da daju druga preduzeća. Prosek mesečnih primanja u Srbiji iznosi 150 evra. I to sa cenama koje su istovetne sa onima u Zapadnoj Evropi. Mnogi stručnjaci koji su ostali bez posla vratili su se u sela i moraju da žive od onog što sami proizvedu. Ekonomski i politički je Srbija još daleko od svake vrste normalnosti. Zbog srpskog odbijanja da isporuče ratne zločince pate i mali preduzetnici poput Danice Ivković. Tim više se ona nada da će Srbi kad tad ući u Evropsku uniju.