Šta raditi sa hermafroditima…

U slučajevima kada se nije moguće utvrditi pol deteta putem spoljnih karakteristika, radi se o takozvanoj dvopolnoj deci ili hermafroditima. Ovi slučajevi su stari koliko i samo čovečanstvo. U mnogim kulturama i religijama oni imaju posebnu društvenu ulogu. Zbog činjenice da u sebi nose oba pola, veruje se da su u direktnoj vezi sa bespolnim božanstvima. Njima se pripisuju natprirodne sposobnosti, te zbog toga neretko zauzimaju poziciju Šamana. Organizacije za zaštitu ljudskih prava ističu da hermafroditi najčešće prolaze kroz bolno životno iskustvo. Uzrok tome nije medicinske već društvene prirode.

Od kako je u 20. veku uvedeno obavezno porađanje u bolnicama, sudbina hermafrodita je postala i medicinski problem, ističe Ulrike Klepel sa univerzitetske klinike Šarite u Berlinu. „Pedesetih godina je po prvi put počeo da se primenjuje koncept za terapiju dece rođene sa neodredivim polom. Medicinsko lečenje se bazira na hiruškim i hormonskim zahvatima i to u prve dve godine. Tako se detetu odmah nakon rođenja određuje ženski ili muški pol. Kojeg pola će dete biti ne zavisi više od bioloških faktora, već od procene lekara šta se čini lakše izvodljivim.”

„Pravi hermafroditi“ imaju oba polna organa

Inter-seksualnost se javlja u više različitih varijanti. Na primer, pored XX ili XY hromozoma na 46. genu, javlja se na 45. genu dodatni X hromozom, ili se pak na 47. genu javlja XX Y. Ukoliko je fetus androgeno-rezistentan u organizmu se, i pored muških hromozoma, testisi ne razvijaju u potpunosti. To znači da beba može imati spoljne ženske genitalije, ali ne i unutrašnje ženske organe. Ukoliko imaju istovremeno i muški i ženski polni organ onda je reč o takozvanim “pravim hermafroditima”. Međutim, Ulrike Klepel ističe da su najčešći oni slučajevi u kojima se spoljni razlikuju od unutrašnjih reproduktivnih organa. U tom slučaju je sudbina deteta u rukama dečijeg lekara, ističe Klaudija Lorenšajt sa nemačkog instituta za ljudska prava:

“Kada se javi takav jedan slučaj onda se već u prve dve godine hiruškim putem koriguje pol deteta. Dakle, detetu se daje određeni pol. A pošto je lakše hiruškim putem napraviti ženski polni organ, od tih ljudi se po pravilu prave žene. Tu se ne radi o jednoj operaciji već o brojnim operacijama koje se izvode dok dete ne poraste. Ta deca najčešće imaju osećaj da se nalaze u tuđoj koži. Njih niko ništa ne pita iako se radi o njihovom telu i identitetu. Dakle, ovde imamo slučaj kršenja osnovnih ljudskih prava. Za ovaj problem se nije zainteresovala ni Nemačka ni međunarodna zajednica.”

Kako naći mesto pod suncem

Za stručnjake iz oblasti dečije endokrinologije je sama bolest u fokusu interesovanja. Oni smatraju da deca boluju od poremećaja seksualne različitosti. I upravo tu se javlja problem diskriminacije inter-seksualnih ljudi. Oni sami sebe ne vide kao bolesne ili poremećene. Portparolu nemačkog udruženja inter-seksualnih ljudi, Ins A Kromingu (kako sebe naziva) su lekari u 17-toj godini savetovali da se podvrgne operaciji. „Ja sam na kraju sam odlučio, iako su pretpostavke bile pogrešne. Medicinsko osoblje me je slagalo. Rečeno mi je da su mi testisi ugroženi i zbog toga sam se odlučio da ih uklonim. Tek kasnije sam saznao da se nije radilo o testisima. To je, smatram, bio jedan čisto normativan zahvat. 12 godina sam se trudio da živim kao žena, ali sam nakon uvida u moj zdravstveni karton sa tim prekinuo. Sada živim kao inter-seksualan čovek.“

Gotovo u svim društvima, širom sveta, prihvaćena su dva moguća pola. Ko poput Krominga nije ni muško ni žensko ima problema da nađe svoje mesto pod suncem. Za Krominga je sistem koji prihvata samo dva pola sistem koji krši osnovna ljudska prava.