Šta je sa dosijeima UDB-e?

U tome bi mogla da pomognu iskustva Nemačke, koja već gotovo dve decenije stiče iskustvo u ophođenju sa ostavštinom Štazija, zloglasne obaveštajne službe DDR-a. Ginter Borman je šef pravne službe nemačke državne uprave nad arhivom Štazija i prva adresa za sve koje zanimaju metode suočavanja sa prošlošću komunističkih diktatura:

"Iz bivših jugoslovenskih republika dolaze nam parlamentarci, na primer članovi odbora za nadzor rada tajnih službi i aktivisti nevladinih organizacija kako bi se upoznali sa našim radom."

Preko 170 kilometara materijala, uglavnom disidentskih dosijea, i dve decenije od pada Berlinskog zida vrlo su tražena lektira, posebno među žrtvama režima. Međutim, pristup dokumentima podleže najstrožijim pravilima:

"Kad neko želi uvid u dokumente Štazija, najpre ja moram da pročitam dosije i da razvrstam informacije. Žrtva ima pristup svemu što se tiče nje lično, ali ne i podacima o drugim špijuniranim osobama. Odgovarajući delovi dosijea bivaju prekriveni tako da se sadržaj ne može raspoznati."

Mogući obračuni iz osvete?

Imena, datumi i mesta rođenja profesionalnih agenata i doušnika iz naroda, međutim, nisu nikakva tajna. Među njima – slično kao u Hrvatskoj ili Srbiji – ima i današnjih zvaničnika. Ali, to nije bio jedini razlog zbog čega su mnogi na početku bili protiv otvaranja arhiva Štazija za javnost.

"Doći će do krvavih obračuna i ubistava iz osvete, govorila je vlada. Pokazalo se da nije imala pojma o svom narodu, jer se to nije dogodilo. Drugi su – budući da je bilo bračnih parova, roditelja i dece koja su se međusobno uhodila – smatrali da arhiv ne bi trebalo otvarati, ako želimo društveno pomirenje", priseća se Šetafan Volf iz građanske inicijative koja je nakon sloma DDR-a sprečila uništavanje dosija.

U međuvremenu su, uz poštovanje svih načela pravne države, razotkrivene stotine hiljada doušnika bez da je zabeležen ijedan ozbiljniji incident – iskustvo koje su kao argument sa zadovoljstvom registrovali i zagovornici otvaranja arhiva UDB-e.