Šta je ostalo od protestnog pokreta?

Slike su slične – vodenim topovima, suzavcem i gumenim mecima turska policija interveniše protiv besne mase demonstranata. Novi talas protesta usledio je nakon rudarske nesreće u Somi. Pre godinu dana je jedan planirani građevinski projekt u parku Gezi u Istanbulu, izazvao demonstracije. I danas, isto kao i pre godinu dana, iza protesta je daleko više od jednog događaja. Reč je o duboko ukorenjenom nezadovoljstvu šefom vlade Redžepom Tajipom Erdoganom i politikom njegove islamsko-konzervativne stranke AKP. Istovremeno se čini da je ojačala moć premijera. Na lokalnim izborima ovog proleća njegova stranka osvojila je 45 odsto glasova i time postigla još bolji rezultat nego 2009.

Cenzura interneta

I najnovije debate o ograničavanju slobode izražavanja mišljenja u Turskoj kroz privremeno blokiranje Tvitera i video-portala Jutjub, Erdoganu nisu mnogo naškodile. „To je tema samo za velike gradove i studente“, kaže Murat Erdogan, politikolog sa univerziteta Hačetepe u Ankari. „To nije tema za široko društvo“.

Mnogi uopšte nemaju pojma šta je problem i šta je zabranjeno. Ipak, kako navodi Murat Erdogan, nakon protesta od pre godinu dana, u vladi postoji neka vrsta „gezifobije“ – straha da neki veliki protestni talas ne bi mogao da se kontroliše. Za Erdogana je mnogo jednostavnije da se u parlamentu bori protiv slabe opozicije, nego protiv masovnih demonstracija na ulicama.

Slaba opozicija

I upravo ta slaba opozicija je po mišljenju politikologa jedan od glavnih razloga za Erdoganov kontinuirani uspeh. Za slabost opozicije postoje mnogi razlozi. Turski izborni sistem za parlamentarne izbore, izbor „Velike nacionalne skupštine“, predviđa minimalni izborni prag od deset posto. AKP je na izbore prvi put izašla 2002. Iako je osvojila samo 34 odsto glasova, u parlamentu je zahvaljujući izbornom zakonu dobila skoro dve trećine poslaničkih mesta.

Pored toga, kaže Murat Erdogan, opozicija je upetljana u ideološke debate: „Levičarska stranka je do sada pokazala malo interesovanja za probleme običnih ljudi. Za nju su bili važni kemalizam i turska Republika.“

Sa ulice u parlament

I protestni pokret nastao tokom demonstracija u parku Gezi do sada je propustio da ujedini svoje političke zahteve i okupi ih u jednoj stranci, kaže Ekrem Edi Guzeldere, politički analitičar i novinar iz Istanbula. To s jedne strane ima veze s tim da je formiranje stranaka u Turskoj vrlo komplikovano, skupo i administrativno teško, a s druge s tim da to nije bila organizovana grupa koja se tamo okupila, već zajednica s različitim hijerarhijskim centrima.

Guzeldere navodi međutim da je kroz protestni pokret bar pokrenut proces koji je dugoročno promenio civilno društvo. „Ali dok se on pretvori u političku formu ili postane uticajniji u postojećim političkim strukturama, mogla bi da prođe i decenija.“

Uoči predsedničkih izbora

U avgustu će u Turskoj biti održani predsednički izbori. Tada će po prvi put narod direktno birati turskog predsednika. Stranke imaju vremena do kraja juna da nominuju svoje kandidate. Pretpostavlja se da će premijer Redžep Tajip Erdogan nastupiti kao kandidat AKP-a, jer je formalno isključena mogućnost da dobije dalji mandat na funkciji premijera.

Erdogan do sada nije zvanično potvrdio svoju kandidaturu. Eksperti njegove polarizirajuće nastupe ocenjuju međutim kao jasan signal da je predizborna trka već počela. Najnoviji izveštaji o njegovim bezosećajnim nastupima nakon rudarske nesreće u Somi i fotografija na kojoj njegov savetnik tuče jednog demonstranta, teško da će imati uticaja na uspeh njegovog izbora, smatra novinar Guzeldere. „Fotografija nasilnog savetnika nije objavljena ni u jednim novinama koje su bliske AKP-u, tako da mnogi njihovi birači o tome ništa ne znaju.“