Škola obnovljena, ali dece nema…

Skup pod nazivom „Hrvatsko-srpski odnosi: politička i kulturna saradnja“ završen je u obnovljenoj osnovnoj školi u Golubiću, selu koje je pre rata imalo 500 stanovnika, posle „Oluje“ svega osam, a danas oko stotinu.

Tu je škola, ali nema ko da ide u nju

Inicijator naučnih susreta, Janko Veselinović, inače i sam iz Golubića, danas je predsednik Grupe prijateljstva Skupštine Srbije sa hrvatskim Saborom. Njegova porodična kuća nalazi se odmah uz školu, a Veselinović sa setom priča o danima kada je iz škole dopirala dečja graja:

„U Golubiću danas nema dovoljno dece da bi radila ta područna škola. To je bilo nekada škola do četiri razreda, pre rata je tu bilo pedesetak đaka, a nekada je ta škola imala i stotinak đaka. Sada ta škola ne radi, ona je pusta, sem kad se održavaju ovakvi naučni skupovi ili kada se približe neki izbori. Na žalost, takvo je stanje i na području cele severne Dalmacije. Ova škola je, srećom, i zbog ovog skupa i obnovljena, a druge škole nisu ni obnovljene.”

Ima posla za onog ko hoće da radi

Suzana je odrasla u Zadru, potom je izbegla u Beograd, a onda se zaljubila u mladića iz Golubića koji je takođe živeo u Beogradu. Njih dvoje su se vratili u Golubić pre četiri godine:

„Nije nam loše. Nije baš ni najbolje, moglo bi biti i bolje, ali eto, iz dana u dan se borimo, radimo nešto neprestano, imamo puno posla. A posla ima, može se naći. Ko hoće da radi, naravno…“

Suzana kaže da joj Beograd ne nedostaje puno. „Ja sam stvarno zadovoljna i sretna, sad-zasad. Normalno, bilo bi bolje da ima nekog državnog posla, da se može raditi, da je dobra plata, da se može živeti od toga. Mi više radimo neke poslove, gde se radi i kada je subota i nedelja. Ali, eto, takva su vremena svukuda u svetu pa je tako i ovde.”

Istoričar Darko Gavrilović, direktor Centra za demokratiju i pomirenje iz Novog Sada, smatra da promovisanje ideja suočavanja s prošlošću i pomirenja nije „borba s vetrenjačama“. „Ako mi govore da se borim s vetrenjačama oni koji na ‘Lijepa naša domovino’ ili na ‘Bože pravde’, umesto da se drže za srce, samo se pretvaraju i hvataju se za svoje novčanike. To su ti ratni profiteri. A kada nam takvi kažu da je pomirenje nemoguće, onda smo sigurni da nismo na staklenim nogama“, kaže Gavrilović.

Strah od budućnosti

Skupu su jedan dan prisustvovali i politički predstavnici Srba iz Hrvatske i Hrvata iz Srbije, koji su se dogovorili da treba da uče jedni od drugih, kako bi se izborili za suštinska prava srpske i hrvatske nacionalne manjine. Bili su prikazani i dokumentarni filmovi o hrvatsko-srpskoj saradnji.

Iako je srećan, jer su se ljudi delimično vratili u Golubić, a i škola je obnovljena, Janko Veselinović se plaši budućnosti. „Teško da iko sme da pogleda u budućnost, zato što je u selu od stotinak stanovnika sada, većinom staračko stanovništva. Sedmoro-osmoro je ukupno dece u celom selu...“

Posle svega, ostaje jedno pitanje: kakva su to društva u kojima su čak i škole bile spaljivane i u kojem se te iste škole ne obnavljaju? Imaju li takva društva perspektivu? Odgovor potražite sami...

Autor: Dinko Gruhonjić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković