Ćopavi Balkan i krnja Evropa

Treći put se u nekoj od evropskih prestonica okuplja zapadnobalkanska politička elita da unaprijedi svoje međusobne odnose i da se zakune u Evropu. Ovaj put destinacija Pariz koji je za Hemingveja bio „pokretni praznik“, za turističke agencije „grad svjetlosti“, ili „grad ljubavi“, za teroriste prošlogodišnji dvostruki cilj. Naposlijetku za fudbalske fanove to je mjesto kojem teže sve reprezentacije na Evropskom prvenstvu – jer će tamo biti odigrano finale.

Zaista je to impozantan niz – Berlin, Beč, Pariz. U klasičnim snovima zapadnobalkanskih turista tu su još Rim i – London.

E, tu dolazimo do kvake. No London. Otkako su Britanci na referendumu okrenuli leđa EU moglo bi se sa još s više prava govoriti o „krnjoj EU“. Naime, Evropska unija nije Evropa sve dok u predijelu malog stomaka ima rupu sačinjenu od zapadnobalkanskih državica. EU ostaje torzo dok ne definiše svoje odnose sa evropskim istokom. od Minska, preko Kijeva do Kavkaza i dok ne nađe modus vivendi sa Rusijom. I napokon, Evropska unija nije Evropa dok ne riješi hoće li da bude federacija ili slobodna carinska zona, hoće li da preuzme socijalnu odgovornost za slabije učesnike u tržišnoj utakmici ili će i dalje slijediti logiku „što ne ubije – ojača“.

A sada je torzu otpala lijeva nadlaktica, pa je krnji kip još više torzičan. Da ne kažem distorzičan.

E, tu i takvu „Evropu“ posjećuje zapadnobalkanska politička elita. Sve će biti puno svečanih izjava i dobre volje. Citiraće se davnašnja obećanje iz Soluna o garantovanoj pristupnoj perspektivi koja važe evo već nesrećnu trinaestu godinu.

Problem je što se ošamućena EU mora praviti da je sve u redu, preuzimajući licemjernu šemu balkanskih gostiju koji su odavno navikli da u gostima pričaju evropski, a da se kod kuće prave ludi.

Ona to neće glasno reći svom neintegrisanom malom stomaku, ali će „ krnja Evropa“ pomisliti: „Kako da vam ovako okrnjena kažem istinu? Kada ni ja ne znam ko sam i kuda idem?!“

Da stvar usvajanja zapadnobalkanskih adolescenata pomalo ćopa vidjelo se u Berlinu pretprošle godine. Za to nisu odgovorni samo “štićenici” nego i poprilično disonantni staratelji. Ćopanje je postalo još vidljivije prošle godine u Beču, jer su se balkanski junaci uhvatili da igraju valcer na parketu sa starim mutnim habzburškim sjajem. A čim su se vratili kući uhvatili se, lakonogi, u svoje kolce.

Sada će se „ćopavi Balkan“ i „Krnja Evropa“ sresti usred „pokretnog praznika“.Tamo će on izbjegavati pogled u mjesto gde je do maloprije bila nadlaktica, a ona neće spominjati njegova potrošena koljena.Govoriće o uspešnim projektima kao što su centri za razmjenu mladih.

EU nije “pokretni praznik” već cilj koji se udaljava. Meta koja se pokrenula.

U svemu tome, sreća je ipak što jedan srpski ministar nije u Parizu. On bi, naime, mogao ponoviti to što je izvalio poslije „Bregzita“ : Srbija će zauzeti mjesto velike Britanije.

Jer bi time definitivno užasnuo ionako užasnutu „krnju Evropu“.